Просветни гласник

528

Просветни Гласник

жити мало детаљније. То чинимо још и стога што је то први пут да се пред нашу публику излази са проблемима те врсте. Из тих разлога, где-где, мора се шире изложити по неки део, или се мора употребити дескрипција да би се разумело о чему је реч, или се, најзад, мора употребити и по неки конкретни пример да би се разумела апстрактна поставка. Наравно, ни овде није нарочито потребно нагласити да је цео тај проблем Мојман израдио са гледишта психолошке естетике. Али, пре но што је прешао на то гледиште, он је дао и један историјат тога проблема, начин на који је он посматран од ранијих естетичара, и ми ћемо, прво, њега изложити. Естетика се од вајкада мучила да испита психичке процесе који се одигравају приликом естетичког допадања и да, на тај начин, сазна естетички суд. Један од важнијих покушаја те врсте, то је покушај енглеске Естетике седамнаестога и осамнаестога века. Шефсбери, Јум, Беркс, и други, трудили су се да разлуче психичке токове који се дешавају у човеку који естетички ужива, и да нађу присну природу естетичких осећања и судова. Али, резултати нису били сигурни. Дошло се до сазнања да се естетичко уживање и допадање одигравају у „животу осећања и маште", да естетички суд није чист суд сазнања него суд осећања, и покушало се да се одвоје естетичка осећања од осталих осећања. Тако, једни су обележили естетичка осећања као незаинтересована осећања и емоције; док су други, Беркс на пример, истраживали естетичке категорије, врсте естетичкога допадања. Беркс је дошао до категорија Лепога и Узвишенога, категорија које ће, доцније, Кант да прими и прошири. Наравно, сва та Естетика није много учинила. Проблем још никако није био јасан. Напредак чини Кант који ирви уводи мишљење да је Лепо нешто сасвим субјективно. Лепо је то што изазива наш „суд укуса", а он значи „незаинтересовано уживање". Тај много дискутовани израз који Мојман и сувише скраћено приказује, то је израз који је од разиих естетичара разно тумачен. Мојман му даје ово тумачење: Кад ми се једна ствар естетички допада, то значи: прво, да ми не желимо ту лепу ствар док у њој уживамо чисто естетички и, чим је желимо, значи да је престало естетичко уживање; и друго, то значи да ми, при естетичкоме уживању, не мислимо на стварност лепога објекта. Оно што је битно у томе Кантовом схватању, то је да се естетичко уживање обележава врстом естетичкога суда који је чист суд осећања и укуса. То стање духа, Кант назива и контемплацијом. Тај израз прима и Шопенхауер, и уводи га у свој песимистички „поглед на свет". Основа његове Естетике је ова: Свет је овај рђав, јер је болова много више од радости, а узрок се налази у томе што је овај свет продукт, објективација једне неразумне светске воље. Дасе из њега с успехом изађе, има само један пут: то је стање без воље. Да се д« тога стања дође, само је један начин: посматрање великих и племе-