Просветни гласник

530

Просветни Гласник

1ип§$Љеопе), која је у Немачкој нашла масу присталица (тако звани липсанерци у Естетици). Ту теорију „уосећавања" налазимо још код Хердера. У својим полемикама поводом Кантове Естетике, он је први изнео теорију да нам се лепе форме допадају оним што изражавају, и оним што ми уносимо у њих. Ту идеју, после, налазимо и код романтичарских песника (Новалис, Шлегел), примењену на уживање у природи. Најзад, налазимо је и код Лоцеа. Али. најбоље објашњење тој теорији дали су липсанерци. Основу је дао Липс и Фолкелт; доцније су, са извесним изменама, дошли Килпе и Гајгер, наследници Липсове катедре у Минхену. У погледу теорије „уосећавања", естетичари су се поделили у две групе. Једни држе та „уосећавања" за срж и биће естетичкога уживања, други дају „уосећивањима" споредни карактер у естетичком уживању, јер она нису специфично естетички „ток". — Како је Липс носилац целе те теорије, то ћемо ми изложити његово схватање. Те процесе „уосећавања" Липс доказује на простим геометриским фигурама на основним архитектичким формама (стуб), и на основним музичким и ритмичким односима (такт, стопа). Узмимо ове три фигуре:

Кад посматрамо фигуру 1, ми онда у њој не видимо само једну геометриску слику од мртвих линија, него нам из ње говори читав један систем механичких снага које линијама дају извесан унутрашњи живот. Лучна линија је запета и, на крајевима, две снаге стреме напоље, док права линија задржава те две снаге. У фигурама 2 и 3 имамо, у разном положају, два иста правоугаоника. Како су обадва апсолутно иста, то би требао и естетички утисак да буде исти. Али није тако. Естетички су утисци разни, и они долазе од „уосећавања" која се мењају при посматрању једнога и другога. Управни правоугаоник, по унутрашњој снази својој, стреми на више; његове вертикалне линије сву снагу управљају на више. Лежећи правоугаоник, на против, мирно лежи на својим хоризонталним линијама и, док први побеђује равнотежу, овај јој се, да тако кажемо, подаје. Све то резултира из унутрашњег живота тих двеју фигура који ми у њима осећамо, и он је тај који одређује естетички утисак. — Идући даље, Липс је ту своју теорију „уосећавања" спровео и кроз најкомпликованије појаве у области уметности. Као што је познато, •он њу доказује још одмах на почетку своје Есшетике на примеру дорскога стуба, и доцније и у појавама симетрије, ритма, и тако даље. (АезШеИк. Рбусћо1о§1е с!еб бсћбпеп. Вб. 1—11. Нашђиг§ ипс! ћејргј^, 1903, 1906. Вс1. I: Огипс11е§ип§' с1ег АезЉеШс 5. 1 и следеће, 290 и следеће.) —