Просветни гласник

један „Психолошки" Естетички Систем

531

Све главније тачке теорије „уосећавања" могу се подвести под ове три тачке: прво, где се „уосећавања" јаве као дејства, ту се она јављају непосредно, без икаквог свесног размишљања; друго, та „уосећавања" ми држимо да се објективно дешавају, да су нешто што се у објекту налази (ма да је то једна чисто субјективна интерпретација); и треће, „уосећавања" су разне врсте и разног садржаја, и та разноврсност је условљена разноврсношћу објеката, а мање индивидуалним разликама људи који „уосећавају". — Тако изгледа Липсова теорија „уосећавања". Мојман даје примену овој теорији, и она се своди на ово: при естетичком утиску налазимо и на „уосећавања", и та „уосећавања" саодређују утисак једнога естетичког објекта, али, не може се узети да су она „срж и биће" естетичкога уживања и допадања. Разлози за то ови су: а), „уосећавања" имају значења за допадљивост нижих естетичких одкоса, али, при сложенијим, „уосећавања" имају подређен карактер (главну улогу играју свесне представе и судови); б), при сваком сложеном естетичком укупном утиску, „уосећавања" могу бити прожмана и другим естетичким елементима, и стога она не могу бити одређујући фактори; и в), „уосећавања" немају специфично естетичко значење, јер — то је сигурна чињеница — она су општи саставни део свих на ших чулних опажања. То је први покушај анализе естетичког допадања и уживања. Други покушај анализе естетичкога допадања и уживања, то је покушај тако зване „посматрачке и експерименталне Естетике". Она је пошла једним сасвим новим путем. Главни су представници те теорије Макс Десоар и Килпе. Рашчланивши естетичко допадање, они су нашли да саставни делови и компоненте тог допадања не бивају једновремено, него сукцесивно, и да се ти делови могу да посматрају. Значи, цео тај „ток" може временски да се разлучи, тако да испитује и, из тога, укупни закључци да се изведу. Десоар је читавом низу личиости показивао по какву слику десет, двадесет и тридесет секунада, склањао је, и одмах питао шта су, у смислу осећања и представа, доживели. То је исто радио и са осталим уметничким делима (песма, вајарско дело, музика). — Том истом методом служи се и Килпе и његова група. Пројекционим апаратом или тахистоскопом, експонирају се прости утисци, комбинације боја на пример, или сложени, слике и скулптуре на пример, и пита се одмах какав су утисак имале личности од експозиције. Ту има разних момената који, у главном, зависе од времена колико је трајала експозиција. Ту се, обично (и код Десоара такође), води рачуна о првоме утиску, о „првоме допадању". У ствари, има два и више стадиума тог естетичког допадања, и они се сви посебице анализирају и, из тога, праве крајњи закључци. Целокупна та метода своди се на минуциозну анализу уметничких дела. Једно дело свесно се разлучи на његове саставне делове, и резултати те систематске анализе „враћају се понова Н*