Просветни гласник

Младићска Душа

557

делу Нњига мога пријашеља , каже ово: „Моја стидљивост била је тако велика да никога нисам могао поздравити или ући у друштво а да ми зној не облије чело". Мишле прича о своме снебивању пред женама: „У глави ми се окретало док сам шетао горе доле испод њена прозора, а када ми се учинило да је спазила, нисам се више усудио ни да прођем". То су само два примера из књижевности, а колико би их тек могло да се наброји из живота. Стидљивост има више узрока, и ови које наводимо сматрају се за најглавније. Пре свега, младић се теже прилагођава спољашњим приликама него дете и за то не уме да се снађе. Свест о томе да не може бити увек довољно умешан и на висини онога што жели, чини да се устеже, снебива и стиди. С друге стране, опет, он би хтео да у свакој прилици учини најбољи утнсак, и страхујући да га иечим не поквари, опет је снебивљив, стидљив и збуњен, шта више, и неспретан. Врло често младић не сме ни да се покаже какав у ствари јесте, из бојазни да ће тим изазвати о себи рђаво мњење, тако да се његова стидљивост испољава и као затајивање себе и претварање. Ово бива нарочито пред особама за које претпоставља да неће ни хтети ни моћи разумети његово право душевно стање. Стидљивост поступно ишчезава у колико се стиче више искуства и могућности да се прилагоди околини. После двадесете године остаје само код оних младића који ће, из разних чисто субјективних разлога, да остану такви за цео живот. Једни у том стању постају плашљиви и резигнирани; други ће се издавати за особењаке и цинике; трећи ће да се закопавају у књиге и тражиће уточишта у самоћи шума и поља, где.их неће бунити никакви друштвени обзири и конвенције, којима не могу да се прилагоде. Изгледа на први поглед чудновато да има не само стидљивих него у исти мах и уображених младића, — таквих који верују да све могу и да нема размака између жеље и њена остварења. Али то улепшано мишљење о својим способностима и снази постоји само у царству идеја, планова и младићских тежња, јер ту нема ни стварних запрека ни неиовољнога ранијег искуства. Тако се у једкој анкети спомиње неки младић који је написао веома жесток и убедљив чланак, али није имао храбрости да га сам однесе уреднику, него га послао по другоме. У опште, сасвим млад човек показиваће се уображен и самопоуздан више у замишљеном него у стварном свету, где ће плашљивост веома често да угуши самопоуздање. Борба између те две опречне стране његове природе гдекад је веома тешка и често узрокује нерасположење. Родитељи, наставници и у опште све старије особе које умеју стећи младићево поверење, олакшаће му ту борбу ако покажу да се интересују за његове идеалне тежње, и ако га храбре да у стварном животу не допусти својој стидљивости и снебивању да надвлада самопоуздање.