Просветни гласник

560

Просветнм Гласник

Добро је да у свакој средњој школи има радионица и лабораторија и да се, на пример, испит из физике полаже тако што ће ђак израдити једну фотографију и научно објаснити сав свој начин рада. У опште, ваља настојати да се у средњошколској настави отклони данашњи дуализам, који тежи да изолира мозак од мишића и чула. VIII У закључку Пјер Мандус укратко понавља главне идеје из целе књиге и нарочито истиче захтев да се у младићу не гледа ни велико дете ни свршен млад човек, и да се према томе удеси настава и васпитање како у школи тако ван ње, у породици и друштву. Он ту још једном наглашује да несталност, опречне тежње и нагли прелази из једне крајности у другу представљају у првој младости сасвим нормално стање, и да би чак би.го неприродно и значило нижи ступањ духа ако би све то изгледало другачије. Дечко за кога рано можемо прорећи какав ће остати у зрелим годинама, нема баш сјајних изгледа за будућност. Преимућство човечје природе над животињском у томе је што се човек мења и непрестано доживљује у себи изненађења, док се животиња развија по правој линији, нагонски, и зато теорија Бергсонова о о творачкој енергији за њу не вреди. Младост је најбогатија моментима када и просечан дух може да превазиђе себе и пријатно изненади своје васпитаче, а најбољи у стању су да се уздигну и више; отуда се наставнику у старијим разредима намећу теже васпитне дужности и већа одговорност него када суупитању деца. Оно што при томе ваља имати на уму своди се у главном на то да се код ђака стекне поверење и даде толико слободе да могу бити искрени у говору и сасвим неизвештачени у понашању; да из по ■ штовања и љубави према наставнику не чине ништа рђаво, а не зато што би иначе морали претрпети казну. Сем тога, настојаће се да појава сваке нове диспозиције буде одмах уочена, па ако је добра, помоћи јој да се развије, ако не ваља, да се што пре искорени. Када би наша породица била потпуно здрава и цело друштво такво да само у најбољем правцу оријентира омладину, онда би школски посао био знатно смањен и наставник би се бринуо само за образовање духа. Но у приликама какве су данас, не смемо допустити да анонимни утицаји средине упућ^уу младића у живот и подстичу његове тежње, и зато утицај школе и наставника мора да буде свестран и сталан. Истина је да би изабране природе већином нашле свој пут и без нарочитих вођа и потпоре споља, али школа има да се побрине и за осредње, којих је увек и свуда највише, и над којима је утицај васпитача најјачи, Сем тога, просечно обдарен дух живи поглавито од умног капитала стеченог у младости, и онда на крају крајева излази да ће ваљаност једног народа у маси зависити од тога колико ће се труда, оданости и пожртвовања упрошити на васпитање омладине. катарина богдановић