Просветни гласник

562

Просветни Глацник

Разгледавши све, Председник Комисије за плен даде своје одобрење, које је одмах на лицу места ставио писаљком на хартију: да је „господи, српске владе допуштено да акте однесу". Исти докуменат је истог дана, 4-ХН-1915 (по новом календару), поднесен у вароши и аустријској окупационој команди места, са тражбом да команда факт уступања „Државног Архива" узме на знање, и са своје стране допусти унос у варош. Командант места, пошто се мало устезао, ставио је ипак на истом парчету хартије: „Виђено! Одношење аката допуштено је". Сутра-дан смо одмах — разуме се под војничким надзором почели вађење сандука из вагона, и тога дана је однесен један транспорт, око 12 сандука, — И у овоме је била од пресудне вредности помоћ Д-р М. Лека, који је за наш „Црвени Крст" имао на расположење троја. воловска кола, која су нам сав пренос и омогућила. Сем тога, Д-р М. Леко је био за све време превоза стална веза између нас и „Комисије за ратни плен". Сам посао пренашања „Архива" остао је, међутим, у свему само на Љуби Ковачевићу и на потписаном. Но већ трећи дан по датој дозволи за одношење „Архива", и кад смо дошли с колима, изјави нам Председник „Комисије за плен" да обуставља предају аката, мотивишући своју одлуку тиме да ипак не зна шта нам уступа, и да ће с тога морати предходно тражити једног официра од аустријске команде који зна српски читати, да сваки сандук отвори и хартије прегледа; и тек од нахођења тог официра ће зависити пгга нам се може дати, а шта не. Ми смо морали и тај услов примити, и он по себи не би био тако незгодан. И, идући пут, официр цензор је био ту. То је био један млад Србин. Али тиме су настале и извесне незгоде, прво у томе што је отварање — или боље рећи обијање — сандука вршено безобзирно, што су сандуци неправилно отварани и лупани, да многи после нису више били довољан затвор за хартије; и друго, у томе што је тај официр овај преглед вршио уз своју сталну службу, дакле тек онда кад је могао, док је нама у интересу било да се „Архив" што пре подигне. Па и тај први официр ускоро је премештен, и дошао је други (пореклом Пољак из Босне), кога је требало на ново убеђивати и објашњавати му све; а будући командант окружне жандармерије, овај други официр је 'још више путовао од првог, тако да је се пренос два вагона сандука њих око 112 на број — протегао ништа мање но на четрдесет дана. Рад, почет о Воведењу, могао се свршити тек крајем године 1915. Последњег дана у години однесени су са железнице и последњи сандуци. „Архив" је био сад у нашој власти. Да су вагони са „Архивом" остали где су првобитно били, недалеко од главне железничке станице, и приступачни и нама и колима, можда би све ишло брже. Али око половине децембра предузме се рашчишћавање станице и колосека, ради отварања саобраћаја, и сви нагомилани вагони бачени су одједном далеко ван станице, пут Краљева, на нове колосеке, постављене по њивама, без икаква реда, куда су и наша два вагона са „Архивом", не само одвучена, но и раздружена, тако да смо их једва пронашли, и рад морали вршити под далеко тежим околностима. Поред тога што се пренос сад вршио са много веће даљине, усред глибова и бара, по зими, није се могло свакад саставити све што треба за транспорт: и да дође официр прегледач, и да нам се даду заробљеници — који су од команде уступани на мој лични ризик