Просветни гласник

36*

Прилози

563

и одговорност, на случај бегства — и да су кола на расположењу. Толико пута ваљало је се враћати, не поневши ни једног сандука. Било је и других, често опасних случајева. Једном приликом морао сам ја од главне станице проћи кроз сву просторност, до места где су наши вагони бачени. И ако сам прошао неспречено, ипак ме је мајор председник комисије — који је ревносно пратио шта ми радимо, и који је тада такође био на томе месту где су вагони — од једном строго запитао: Како сам, и куда прошао? И кад сам му објаснио, он ме је упитао: Како сам то смео, и да ли ја знам да сам могао бити убијен од војничке страже (егзсћоззеп)? — Други пут опет наишли смо на нека акта и предмете Академије Наука, који су били такође убачени у вагон са „Архивом", и како су то били предмети сасвим новијег датума, и како је била опасност да нам то цензор-официр одуеме, ми смо, уз благонаклону пажњу шефа железничке станице, другог немачког мајора, једног добронамерног Вестфалца, — та акта од њега, и ако ненадлежиог, добили. Али, на наше изненађење, председник комисије је за то сазнао, и сутра дан нам, са свом прајском строгошћу, дао пред групом официра обојици на знање: да ће нас ставити под ратни суд! Опет је Д-р М. Леко и ту био од помоћи, објаснивши сутра дан председнику да ми ништа нисмо сами узели, већ са знањем и одобрењем другог мајора. „Али овде само ја заповедам, и нико други!" био је његов одговор, и тада нам је допустио да продужимо рад, али под све јачом контролом. Но узети предмети Академије Науке остали су у нас, тј. код Љ. Ковачевића, академика, чија их је породица, по свршетку рата, вратила Академији. Целокупни „Архив", у колико се налазио у два веома велика вагона, на 112 сандука, смештен је у црквену кућу код т.зв. Нове Цркве Св. Ђорђа, у три собе. Морали смо и за то молити аустријску месну команду, јер није било свеједно где ће се „Архив" сместити. Будући очевидци пропасти толиких архива разних крушевачких и других страних надлештава, донесених у Крушевац, ми смо морали бити сигурни са локалом где ће се „Архив" сместити. Команда нам је дала на нашу молбу и печатима снабдевене објаве, које смо исприлепљивали на врата, са натписом да су ти локали за војску неприступачни. Сваки од сандука „Архива" носио је на себи прилепљену хартију, са натписом „Државни Архив", а испод тога је стајао број сандука. Највећи број био је 140, али је низ бројева од 1 до 140 имао празнина, тако да смо, у место 140 сандука у колико их је целокупан „Архив" био вероватно спакован, нашли — као што рекосмо — нешто преко стотине; према томе недостајало их је око тридесет. Наше тражење овог остатка било је безуспешно; ако су сандуци били утоварени у какав трећи вагон, њега није било на крушевачкој станици. * По пријему „Архива" од немачке „Комисије за плен", ваљало је, по нашем мишљењу, то и документарно утврдити, и то обострано. Ми смо то учинили у писменој потврди (Вебсће1ш§ип§), датираној од 14/27 јануара 1916, у којој смо изјавили да смо „од царскО-немачке комисије за ратни плен у Крушевцу примили акта, писма, књиге и т. д. Српског Архива, у колико су се налазила у два вагона". Затим смо, у истој потврди, обележили карактер тих хартија, рекавши да су оне „поглавито из прве половине деветнаестог века, и тиме се непосредно од-