Просветни гласник

Наше Школско Питање

585

а испред тих народа. Експерименат је последица убачених са стране идеја без унушарњег посреднишшва, како би то казао Масарик. Већ борбу против теологије и теократије у Русији квалифицирао је овај умни човек и пријатељ прогреса као борбу која рађа карактеристичним полутанством, а ово да свуда настаје где једна старија цивилизација долази у додир с млађом без посредништва, и то полутанство да је општи процес растварања са свима својим патолошким појавама. ^елике разлике у карактеру нашега образованог човека и човека из народа можемо тумачити само лошим васпитањем наше школе, нарочито средње, која, једним погрешним методом и на основу науке, еманципира свога васпитаника од моралних императива наше домаће средине, не остављајући му за то никакву накнаду, а ми бисмо желели да наш образовани човек у основи сачува народну, сељачку душу. Наша средња школа даје велик број недоучених, па ипак су то они којима је све јасно, који све знају, па према томе не познају ни у животу никаквих скрупула. А прави респект према науци рађа се једино на тачном познавању њезиних граница и на сазнању о ограничености људских моћи, кад се ове мере и огледају на раду и на историји људске стваралачке мисли. Ту може појединац најбоље да упозна своју ништавост и на искуству да се увери о лажном поносу свом, кад идентификује себе са човеком који је створио велика дела културе. На основицама, дакле, наше домаће културе (зовимо је патријархалном), на народној религији и обичајима, који су љуска за здраву језгру морала, треба наша школа да заснује културу рада, да је пропагира теоретски и практично, јер, док се о свима другим васпитним средствима може различито мислити, радом се човек, без сваке сумње, васпитава и образује, јер.се унапређује умно и морално, физички и материјално, и само радом одржава правилно функционирање способности и снага у себи. У синтези наше народне душе и карактера са културом рада на историји људске стваралачке мисли, желели бисмо да наша школа васпитава и образује. Рад може само да подигне моралне потенције наше народне душе, јер рад по себи етизира, а у заједници рада човек се најбоље васпитава у социјално-етичком смислу. Не тражимо никакве високе и недостижне идеале. Задатак је сваког човека врло прост: да нешто ради и уради, према снази својој и способностима; јер све што живи ради, и борба за опстанак је рад, у првом реду рад воље, онда тела и интелекта у међусобном допуњавању. Рад је развијање енергије физичке, моралне и интелектуалне. Ко не може да уради неки посао, недостаје му или физичка снага (он је неразвијен, слаб, болестан, и сл.), или морална снага (он је лен, немаран, и т. д.), или интелектуална снага (он је неразуман, непажљив, непромишљен, и т. д.). Имати све три врсте личне енергије — значи потпуна, ваљана човека. Рад треба да је продуктиваи, т. ј. да ствара нове вред-