Просветни гласник

586

П р о св етн и Гла с н ик

ности, нова добра, али, ако и није продуктиван, сваки је рад добар ако повећава или одржава напоредо све три врсте личне енергије, и ако није на штету другога; најбољи је ако у исти мах служи и општим интересима, друштва или народа. У школи, ако је икако могуће, мора се неговати рад продуктиван, али како је школски рад већим делом формално-васпитне вредности, он треба да је добар, т. ј. да развија све три врсте личне енергије: физичку, моралну и интелектуалну; у заједници рада, коју треба организирати у школском животу, постизава се и највиши степен његове вредности, социјално-етички. У главном, има две врсте рада: привредно-технички и социјалнополитички; први иде на то да човек завлада и да се користи природом, други на то да се проведе организација друштва према захтевима социјалне правде. За социјалну правду нема и не може бити другог мерила сем уложене личне енергије према способностима, урођеним или стеченим. Људи се стога не могу изједначити, ни васпитањем ни у животу, јер у првом реду одлучују урођене способности, али зато је задатак школе у држави, која је доиста правна и културна организација, да у првом реду пронађе и васпита урођене енергије, јер ове имају и највећу социјалну вредност, а онда на примереном раду да развија и примитивне способности, да нико сем лудака, идиота, у опште абнормалних, не буде на терет друштва. За социјално-политички рад има у нашрј психи народној довољно засада, које треба култивисати, и само на тој основи може и школа васпитавати, јер то је култура која се врло споро и постепено развија, док култура привредно-техничкога рада иде брже и у скоковима. Рад на науци, књижевности и уметности је интегрални део једне и друге културе и стоји у функционалном односу према, укратко рећи, техничком или социјалном раду. Живот ставља проблеме, па их или сам решава, или их оставља науци, књижевности и уметности на решење. Теорија треба да се прометне у праксу, оглед у пракси даје нове импулсе ^ за теорију, и тако даље, но свакако је живот и искуство предњак теорије и сваке уметности. Овај ироцес великога развишка треба у школи да се ирође у малом. На живот и искуство треба непосредно да се наставља школска наука, рачунајући вазда с нагоном активитета, који је у млађим годинама најживљи, и измењујући непрестано теорију са огледима и погледима у живот, са огледима на подручју предмета који уче како се савлађује и искоришћује природа, прво најближа природа, и погледима у живот на подручју предмета који уче о вредности човека као националне јединице и социјалног бића. Модерна педагогија не задовољава се више ни самим погледима у живот, него тражи да се један део Живота, минијатура друштва, унесе у школу, да се социјална воља практично, на делу, васпитава. Рад, живот, оглед, искуство —* ето то