Просветни гласник

Наше Школско Питање

591

интерес на ма којем објекту школскога рада. Не треба при том заборавити да би овако „необлигатне" дужности задавале више труда и одузимале више времена него садашње „облигатне" дужности. Много се верује, и оправдано, да се на савесном раду у који човек улаже све своје снаге и способности, негује и несумњиво показује идеалистичко расположење у човеку. Не вреди говорити о љубави према отаџбини, ако је ученик не осети на савесном и поштеном раду учитељеву; не вреди говорити о лепоти, ако ученик не види како се она ствара и не учи се и сам да је ствара. Идеја у раду и жршви осваја и побеђује. Не вреди говорити о моралу, него га вршити и навикавати дете при сваком послу на испуњавање дужности и неговање темељитости. Идеализам није лепа и заносна реч, није у моралној предици и „сјајним" примерима; он је у првом реду еманација сваке ваљане и савесне наставе, љубави за дужност и улагања свих снага за неку добру, ма како обичну, ствар. Практични материјализам значи уживање живота о малој или никаквој муци, енергији и труду, о слабој и бедној савести. И за етичко васпитање је, дакле, рад прва погодба; рад етизира и посвећује човека. Образовање карактера, вели Озћ^аМ, није ништа друго него развијање социјалних својстава. Он мисли да је процес социјализирања сразмерно позна добит човечанства, и да социјални рад још није постао инстинктивним, а кад то постане, честим (васпитним) утицајима, да ће социјално оријентиране радње бити право уживање за човека 1 ). Од заједнице рада неће бити бољег васпитног медија за развијање социјалних својстава. Како је баш ручни рад основа и праве науке и праве уметности, са поља рада прелази се врло лако на поље уметности. Васпитна вредност уметности не сме се у школи никако превидети, јер је она поред религије битни елеменат чуственог живота човекова. Уметност је лепота, а религија је љубав, па као што се естетско васпитање мора вршити на раду (моделирање, цртање, музика), тако се и религиозно васпитање мора вршити на делу. За социјално-етичко васпитање, којему ће религија увек давати најјачу потпору, мора се у школи такође створити реална подлога, у организацији ђачкога друштва своје иницијативе, у владавини која учи како се самим собом влада, тако да лично право и воља никад не долази у колизију са социалном дужношћу. У таквој организацији најбоље се види и осећа шта значи ауторитет закона, власти и старешинства, и да без ауторитета ни једна заједница, институција ни друштво не може опстати. Ово тим више морамо нагласити, што живимо у времену обарања ауторитета, на погрешној претпоставци да је ауторитет историјска категорија; носиоци ауторитета нестају, али со-

') Епег^еИзсће СгипсИа^еп (1ег КиИитГазепзсћаД, 1909, стр. 180.