Просветни гласник

594

Просветни Гласник

никако није било за наше прилике. Зато смо и имали деценијама обавезну наставу за оба пола, а у ствари смо једва могли школовати трећину дорасле деце, махом мушке, па и њих смо једва могли задржати у школи четири године. Крајње је време када и ми морамо имати осмогодишњу обавезну наставу за сву децу оба пола. А ко пак хоће ту наставу на делу, а не само на хартији, тај мора најозбиљније водити рачуна, како о економији народне снаге с једне, тако и о економији учитељске снаге с друге стране, не губећи при том никако из вида ни целокупну финансијску моћ наше државе. И ко измири ова три главна фактора, те да, с једне стране, отрзањем младежи од куће, не трпи много сама кућа; с др/ге стране, да довођењем у школу оба пола не буде премашена финансијска моћ целог нашег народа, и треће, да завођењем осмогодишњег школовања не буде преоптерећен учитељски кадар једновременим радом с многим разредима, — он је повољно решио једно од најактуелнијих питања у нашем народу. А остварљива солуција овога трога мора се наћи, ако се фактички жели истинско просвећивање целокупног нашег народа. Јер, док је народ досад вукао на једну страну, желећи да му школа буде пред кућом, и да деца у школи проводе што краће време, дотле је опет држава вукла на другу, стварала што веће школске општине, и покушавала да задржи децу што дуже у школи, да би успех био што сигурнији. Али као што се снага наше младежи узалуд трошила на савлађивање дугачких путева до школе и натраг, тако је исто расипана и снага учитељска, без довољно позитивних резултата, у раду са изнуреном, многобројном децом и многим разредима, често у врло неподесним зградама и без најпречих потреба. Из тих разлога, старање о подизању, издржавању и снабдевању нижих школа мора прећи у државне руке 1 ). Јер, док су по досадањој предратној пракси само богатији крајеви и имућније општине били у стању да имају хигијенске школске зграде, и да их одржавају и снабдевају потребама како ваља, дотле сада, после рата, и многи најбогатији крајеви и најимућније општине изједначени су у том погледу са оним најсиротнијим, те не могу ни мислити, за дуги низ година, на подизање онаквих школских зграда какве су, махом, имали пре овога рата. Отуда је право да они крајеви који су били боље среће у овоме рату, помогну својој браћи чија је судба била гора. Да целокупно старање и о нижим школама треба да узме, бар за сад, у своје руке држава, говоре и друга факта.

х ) Исто тако и издржавање сиротних ђака држава мора прихватити у своје руке и старати се не само за њихове школске потребе него и за храну, одело и све остало.