Просветни гласник

598

Просветни Гласник

га венцима, дипломама, сведочанствима; али не помишљајте на то да га корисно употребите; то је добар ђак, то није човек. Што се тиче моралног васпитања, резултат је, кажу наши цензори, сличан. У пркос снажних напора које чини Школа да премаши, у својој акцији, сферу разума, и да допре доиста до душе, осећања и воље дечје, оно што програми зову моралним васпитањем изрођава се и сувише често у лекције не мање апстрактне но што су остале, којих се ученик отарасава, као и од осталих, учећи их напамет, и добијајући, у награду за своју трудољубивост, добре белешке. Да ли је то, у осталом, додају ови зловољни духови, просто дејство немарности учитеља? Да то није пре недостатак урођен школи као таквој? Једном речју, зар све оно што се учи у школи није осуђено да постане, више или мање, казна коју треба извршиги, лекција коју треба научити и изговорити без погрешке? Многи родитељи тако и разумеју реч учити. Добра Школа, по њихову схватању, то је школа чији ученици имају готове одговоре за сва питања ксјја им се могу поставити на испитима. Предмет, сам по себи, мало је важан: званични програми су све. Савремена историја, на пример, откад је у броју наставних предмета, има толико исто актуалности, за многу децу, колико и ратови Рамсеса II, и толико исто стварности колико и правила о партиципима: то је само предмет за већу или мању белешку. Такве су жалопојке које се и данас још често чују. Нема сумње, те критике су врло неједнаке вредности. Има много случајева на које се оне могу применити мало или нимало. Али се, с друге стране, не може тврдити да тај говор меша садашњост с прошлошћу; да се поменутог зла не треба у будуће бојати; да је Школа, таква како је уређена данас, сигурна да ће се све присније спајати са стварним животом. С тиме треба бити на чисто. Не тежи школа да се удаљи од живота једино кривицом учитељевом. То је једна природна тежња, коју се човек може трудити да савлада, али коју не може уништити. Од увек, и на сваком месту, Школа је рађала оно што се зове сколастиком, то јест преображај у формуле апстрактне, затворене, и које се сматрају као дефинитивне, живих и слободних умотворина. Ум је црпао директно из саме природе, и, непрекидним напором, трудио се да ухвати и да изнесе све верније какву њену праву особину. Сколастичари се докопавају активне мисли, и окивају је, у облику неумитних и императивних правила, која одсада замењују саме ствари. Та појава је општа. Она се јавља тако исто у историји уметности, права, филозофије, књижевности;. она чини једну врсту закона. За сваком периодом оригиналне активности долази периода академизма и сколастике. Разлог је томе тај што, да би се сачувала и раширила каква духовна тековина, човек се, разуме се, труди да је предаје другима; што се предаје помоћу појмова; и што појам — тај дивни проналазак