Просветни гласник

626

Просветни Гласник

У овом Дому има војних инвалида, слепих и друге врсте, и слепе деце. Нека деца слепа су од рођења, друга су касније ослепела: од експлозије бомбе у игри, од дифтерије, шарлаха и других болести. Завод је постао нарочито за слепе инвалиде, још у Француској; тамо су прикупљани слепи инвалиди, тамо је за њих стварано занимање разним занатима, и после ослобођења Србије завод је прешао у Земун, где су га у прво време издржавали Енглези, а сада Министарство за Социјалну Политику. Завод се у опште лепо издржава, и вреди поменути јако интересовање за овај завод Директора Одељења за Инвалиде, г. Јежа. Сви инвалиди у овом Заводу уче по један од разних заната, да би се за њих оспособили и тиме створили себи издржавање, а слепа деца уче основну школу по званичном наставном плану и програму за основне школе. Дом не прима цивилне инвалиде; у том погледу, као и у погледу примања већег броја слепе деце, предузете су извесне реформе. Сви инвалиди и сва слепа деца у овом заводу имају све што им је потребно за живот, бесплатно. У заводу и станују. Собе за становање беспримерно су уређене. Управник Дома Слепих је Г. Вељко Рамадановић, човек који има не само солидну стручну спрему за обучавање слепих, већ и јаку вољу и љубав за рад са слепима и за уређење једног оваквог завода. Сав његов рад, његова љубав и преданост послу показују да он потпуно одговара своме месту. Његов вредни сарадник је његова жена Гђа Рамадановићка, коју сва слепа деца зову мајком, и која заиста деци замењује мајку. Деца су жељна мајчиног миловања, и добро је што је Г-ђа Рамадановићка нежна према њима. Као што рекох, овај завод има тежњу да инвалиде и слепу децу оспособи за живот. Поред тога, кроз овај завод провејава и хуманост: ове несрећнике, нарочито оне који су имали вид, па га изгубили, стално одржати у занимању и раду, како не би пали у очајање. Јер су сви инвалиди често меланхолични, што није чудновато, али најгоре стоји ствар са онима који су ослепели. Чак је огромна разлика између оних који су слепи рођени и оних који су ослепели. Они сами понекад о томе разговарају: један музички образован човек, слеп од рођења, који нимало не жали што је слеп, који вели да би му баш тешко било кад би сад прогледао, каже слепим инвалидима у разговору: „За чим жалите? Ја баш не знам шта бих радио кад бих сада прогледао". А слепи инвалиди му одговарају: „Ти не знаш шта смо ми гледали двадесет пет година". Дабоме, управа завода гледа да се овакви разговори и не воде. Био сам у једној великој радионици плетарства, у којој раде многи слепи инвалиди, и у којој на поду има растурених корпи, прућа, и много