Просветни гласник

Б е л е ш к е

701

лике дванаест година у тренутку кад су школе остале без учитеља, заостали су у свом учењу толико да долазе данас на конкурс за учитељске школе много мање спремни но предратни кандидати. Али то је пролазна криза, која ће бивати све мања што се више удаљује од датума демобилизације, и што учење постаје озбиљније. Узрок другој кризи је у недовољним платама. Тако на пример, девојке добијају, као стенографкиње, дактилографкиње, књиговође, касирице, итд., још у шеснаестој години исту плату коју ће, као учитељице, добити тек после свога пунолества. Криза ће постојати, закључују француски листови, све дотле док млади људи и младе девојке не буду сигурни да ће, при одласку из школе, добити у служби пристојно издржавање. Судбина учишеља у Русији. — Француски социалистички учитељски лист „Преглед основне наставе" (Кеуие с!е Гепзе^петеп! рптаЈге) доноси, према руским „Известијама" (бр. 114), једну резолуцију коју су донели школски радници из Донеца. Учитељи, пошто су подсетили на учешће које су узели у учвршћивању совјетске власти и на посао који су примили на себе да воде садашње поколење новом животу, додају: „Посао који ми вршимо тражи велику интелектуалну напрегнутост. Међутим, ми смо изнурени, и наша способност за рад се смањила. Изузев двадесет и једну фунту брашна коју добијамо месечно, ми немамо ништа. Наша храна је као храна изгладнелих просјака. Наше породице не добијају ништа. Ми буквално патимо од глади. Ми смо у беди и губимо сваку способност за рад. Је ли могуће да је такво стање наст.авног тела у интересу совјетске владе? Је ли могуће да локални органи не увиђају корист од наставног тела које васпита нову генерацију? Је ли могуће да је рад једне преписачице у месном комитету за исхрану, једног управника поште или једног чувара, који добијају „јак" оброк за себе и понекад и за чланове своје породице, продуктивнији но посао, народнога учитеља? Сваки школски радник из наше области завиди сада судбини овог чувара." Лаичка школа у Немачкој. — Немачки учитељи воде у овај мах жестоку борбу да спасу општу лаичку школу, чији је принцип био постављен Вајмарским Уставом. Први пут у Немачкој, народна школа била је призната том приликом као државна установа. Први пут, тако исто, говорило се, у једном службеном документу, о унитарној школи немачкога народа. Али, ако је 1. параграф члана 146. Устава садржавао ове важне новине, параграф 2. отварао је врата разним ублажењима. „У крилу општина, каже се у њему, моћи ће се створити општине конфесиодалнога или филозофскога карактера на предлог старешина породице, у колико то не буде грозило нормалноме вршењу наставе." Члан је додавао: „Што се тиче појединости примене, законодавство сваке земЉе управљаће се према принципима које ће поставити један нов школски" закон који ће важити за целу Немачку". Најзад, члан 149. говорио је: „Верска настава је обична грана наставе у свима школама, изузев лаичке школе. Она се предаје према одлукама заинтересованих верских заједница и под резервом државне контроле."