Просветни гласник

228

Просветни Гласник

средњој школн на основу захтева нове недагогнке и методологије, које ноетављају као главни циљ срерње наставе васпнтање, а знање које нружа настава, треба да се нрилагоди Формпрању свесних и активних мисаоних духова и практичним потребаиа живота. Учпоница не треба да буде само предаваонпца, већ и радноннца, где се сви утеначки мозгови дрзке у запетој пажњи и стављају у покрет све њихове моћи, да би се оспособили за самостално мишљење и лично усавршавање. Само таква настава спремаће духовно и вољно јаке, радљиве и истрајне честите и родољубиве, разуште и просвећене будуће грађане наше државне и народне заједнице. Ово се може постићи, нарочито у настави матерњег језика, савршеним кидањем с искључиво дедуктивнил, пасивним методом предавања, већ граматику треба предавати директном метогом, после које долази дедукппја као систематизовање знања добивеног самосталним опажањем и размшпљањем, увек нод руководствои наставниковим. Због тога, граматику треба увек везивати за конкЈетну садржину (усмени говор, читалачко градиво и писмене саставе) и њеном аналпзом долазити до апстракција, норми, закона. Само тако, ученици ће бити упућени да сви мисле и учествују у раду, да развијају своје духовне способности и теже за личном саморадњом. После нзвршепе реФорме наставе у средњој школи, треба расписатн стечај за израду нових сталних уџбеника у истом духу. Обе граматике г. Радића писане су у традпционалном, искључиво дедуктивном духу: прво правила и деФинпције, а затиа примери ! И — што је највећма за жаљење- — г. Радић изгледа да није довољно упознат с циљем наставе матерњег језика у средњој школи, који је врло обиман. Он се не састоји само у учењу граматике, већ и у логичком и естетичком чптању (не само школске, већ и домаће лектире), дидактичкој обради чланака у читанци, објашњавању тежих места и израза,, развијању језичког осећања, увођењу у књпжевност и њену теорију, развијању књижевно-уметничког осећања, правилном усменом и писменом изражавању и др. Да г. Радић све ово зна, не би смео ни помислити да скоро целу описну и добрим делом научну морфолошко-синтактичку грађу да само у два разреда нпже средње школе! Грађа је тако обимна да, ако се хоће да пређе темељно на „штиву или„ примерима", потпупо је немогућно савладати је, баш и да се занемаре остали циљеви наставе матерњег језика у нижој сјзедњој школи. Како је конкретна садржина главно, а језик њен спољашњи израз; како се граматика учи помоћу језика, а ие језик помоћу граматпке (Хердер): јасно је да се граматика у нижој средњој школи не може изучавати одвојено од своје садржине, већ напротив на самој садрашни. Зато граматика не може бити везана за ову или ону групу појава, ве^ мора бити узгредна, а4 ћос, користећи се датим случајем и надовезујући га на остале случајеве који стоје с њим у органској целини. Само, ради систематпзовања и утврђивања знања добивепог директном методом, потребан је један нодсетник за ученике, кућевна књига, штампана или рукописна граматика, која се неби кретада даље од стварних потреба у говору и писању. 0 томе, да граматика српског језика за сва 4 разреда ннже с.редње школе треба да буде у јгдној књизи (с приближно одређеним деловима за поједине разреде, али с остављеном слободом наставницима да могу чинити и потребне диверспје, увек у оквиру знања обухваћеног целокупном граматиком), види мишљење г. г. Ж. СтеФановића и М, Московљевпћа у реферату о „Српекој граматици за ниже разреде средњих швола. I део" од М. Шевића. Већ и самим склопом граматике г. Радића пе одговарају горе истакнутим захтевима, те су не савремене и неупотребљиве у средњој школи. Али, и кад апстрахујемо све ово, ипак граматике г. Радића ни мало не задовољавају наша очекивања. Колико су ове књиге недовољно стручно и савесно рађене, од многобројних недостатака, изнећемо само неколико најкарактеристичнпјих (детаљнији суд даћемо на другом месту): 1. Претпостављајући да су темељао пређене врсте речи у основној школи — што је неопходно потребно збиг правописа — требало је одмах почети с реченицом, као основнпл елементом логичког мишљења: дати најопшшаје иојмове о простој и сложеној реченици на практичан начип; загим прећи на врсте речи (именичка, заменичка и гдаголска промена; распознавање и практпчно категорисање непроменљивих речи); слогове и гласове (најосновније иапомене). Пре граматике треба дати опште појмове о језику (књижевни и народни језик, дијалекти, где се говори српским језиком, кратка исторпја азбуке и др.), чега ни у једној нашој граматици па ни у Радићевој, нема. Затим је требало прећи, поред интерпукције, и најоеновнија правила о правопису, јер се у писменим задацпма највише у томе греши. Све ово разрађиватп, по методу концентричних кругова, у остала 3 разреда средње школе. Г. Радић говори у I књизи прво о гласовима, затим о реченици, о речима и најзад о пнтерпункцији (укратко); а у II књизи прво о реченпци, а затим о речима и облицима, најзад о гласовима. '2. Г. Радић дели именице на шрн груие: именице мушког, женског п средњег рода. Именпце мушког рода деле се опет на 2 аодгруае: а) с основом на сугласник и б) с основом на — о и ■— е. Именице с основом на сугласник деле се опет на 2 раздела: