Просветни гласник

Оцене и Прикази

745

нио да је потражио у нашој књижевности, или превео из страних, радове за малу децу од правих књижевника. У место тога њему се учинило најмудрије да готово сам испуни целу ЧиШанку својим саставима. И мало му је било да пише прозним стилом, него се још дао у стихове. И то какве стихове, господе Боже! И млади гимназисти пишу их данас много боље него овај стари педагог. Дидактичка поезија у опште је досадна ствар и код правих песника, а то ли код рђавих стихотвораца. Да ли се Г. Лотић саветовао с киме кад је спремао ову Читанну? Да ли је подносио коме од књижевника ове своје штуре и празне стиховане савете, које обилато расипа кроз своју књигу? Читам на књизи да је одсек Министарства Просвете за Банат, Бачку и Барању одобрио ову Читанку за употребу у основној школи. Али то још не значи ништа. Ко зна све какви су људи били у томе одсеку, колико су имали и педагошке спреме и књижевног укуса, и са колико су непристрасности решавали о тој ствари ? Без сумње, у овој Читанџи нема рђавих састава, штетних по дечји морал. И нема оних силних ломљења ногу и руку, истеривања ока, разбијања глава, и т. п., чега су пуне некадашње читанке. С те стране она чини напредак према старим читанкама. У њој има свега неколико тешких доживљаја. Циганче украде велики комад креча, и кад га повијаше, оно га стрпа у недра ц скочи у воду да се спасе гонилаца. „Креч се загаси у води и љуто поче пећи циганче. Оно силно јаукаше од бола. Кад пређе на другу обалу раздера хаљине и баци креч. Грдно је било опаљено и израњављено". Г. Лотић се љуто вара: никакво циганче неће скочити с негашеним кречом у воду. То може учинити које од његове читаначке „добре деце" која се само из књига уче шта треба радити, а шта не. Ола нормална деца, која се крећу кроз свакодневни живот, а нарочито мали циганчићи, никад неће урадити оваку глупост. Зар не зна Г. Лотић ону причу како је циганин преварио попа да му дохвати врелу плочу, али своје циганче није могао преварити. Оно је најпре пљунуло на плочу, па кад је видело да је врела, рекло оцу: дохвати је сам! На тој истој 16. страни настрадао је и један сељак. Није потковао коња. Коњ се подбије на путу. „Почне падати ужасна киша. Сва роба покисе и скоро пропаде". Опет је овај сељак прошао сретније но онај војсковођа, краљ ли, који је опет због једне незаковане потковице изгубио битку, па чини ми се и државу. На страни 33. и 34. једна породица живела распикућски, па оде кућа на тобош. На 46. страни Читанке један пијаница који је сурово тукао свог-а коњичка, падне у бару, напије се оне „гадне воде" и сломи ногу. Тако му и треба: ем пије, ем мучи животиње. Најгоре су прошли у једној породици на стр. 31. Нису из неуредности наместили резу, па због те једне резе браца угануо ногу, нанина кецеља изгорела, а једна кокош уаала у бунар и удавила се. Аратос ти