Просветни гласник

Ћирило и Методије и Њихова Делатност

17

цариградској школи. Од тога доба он се зове у нашим изворима филозоф. Његов старији брат је стајао ближе животу. Неко време је био управљао једном словенском покрајином, али после много година службе он се склонио у тишину једног манастира на планини Олимпу, те је примио калуђерство. Може се одмах приметити да се о Методију у житијима, с обзиром на његов живот и рад пре смрти Ћирила, мало говори. И то је лако разумети, јер млађи брат игра у целој ствари главну улогу. Методије се јавља само као његов помоћник; тек после смрти Филозофа Методије постаје самосталан као његов настављач. Што се тиче Константина Филозофа, он је имао понеке послове припремног карактера, пре него што је дошло на дневни ред главно дело његовог живота, које га је начинило бесмртним. О тим припремним његовим радовима његово житије расправља потанко. Он води научни богословски спор са бившим патриархом-иконоборцем Анисом (Апшз), свршује мисионарско путовање код Сарацена године 851, после опет води научну дискусију са својим учитељем патриархом Фотијем поводом његовога учења о двема душама у човеку, разумној и неразумној. Око год. 860 он иде на мисионарски пут Козарима; тај народје, изгледа, био тирко-финског порекла и живео негде међу Азовским Морем и Кавкаским Планинама. Баш на овом последњем путу Филозоф је пронашао у Херсону мошти св. Климента. На истом путу је научио Константин неколико језика, наиме јеврејски, самаренски, козарски, можда још и готски. Управо његово житије прича нам како је он видео у Херсону Псалтир и Јеванђеље „роскими писмени писано" и човека који је тим језиком говорио, те се научио и он да говори. Али се разуме да реч роскск г ћ. за оно доба никако не значи руски , него су се тако онда називали Варјаги-Руси, народ норманског (дакле германског) порекла. Зато научници мисле да је то можда било Јеванђеље на готском језику. Што се тиче питања о истинитости ових података житија, не можемо ту истинитост порећи, јер прво, збиља није немогуће да је један гениалан човек, какав изгледа да је био Константин, могао имати ванредне способности за проучавање страних језика; и друго, да је могао да се упозна више-мање са дотичним језицима, али то не значи да их је научио савршено. Кад је Константин (Ћирило) стекао искуства у мисионарском раду, кад је проишрио своја научна знања, прилике су га поставиле пред главно његово животно дело. Године 863 дошли су изасланици моравских кнезова цару византијскоме са молбом да им пошље учитеља који би научио њихов народ хришћанској вери на њиховом језику: иже нти ви к г к. зкои 1лзћи; г к ИСТА1Л Е -крД Гкказд/Гк (Житије Константина, XIV глЈ Онда цар Михаило III скупивши сабор позове Константина и каже му: „Знам да си уморан, Филозофе, али треба тамо да идеш, јер овај посао нико не може прооветни глдсник, i књ., 1. св., 1922. 2