Просветни гласник

18

Просветни Гласник

тако извршити као ти". Толико у житију Константина. А у житију Методија још читамо да је цар Михаило III рекао: „И узевши брата свога игумана Методија иди; јер сте вас двојица Солуњани, но Солуњани сви чисто говоре словенски". Онда Константин гкпожи пислниа и ндчатк кескдоу писати икангелскоу: искони к Н ј слоко и прочш; дакле Константин среди словенску азбуку те поче преводити Јеванђеље, и то Јеванђеље тако звано апракос, пошто се почиње првом главом од Јована. Треба одмах нагласити да су моравски Словени у то доба били већ примили хришћанство од немачких мисионара. Није дакле била ствар у томе да они приме хришћанску веру. Али са друге стране имају право они научници, као на пример Голубински, који тврде да није могла доћи у главу моравском кнезу мисао о ширењу хришћанства у његовом народу помоћу превода на словенски језик Светог Писма. У житију се тачно огледа та историјска чињеница да су се моравски кнезови год. 863 обратили византијском цару Михаилу III са молбом да им пошље учитеље вере, те да је за ову сврху био изабран Константин, као начелник ове црквене мисије. Тачан је такође податак да је Константин овом приликом средио словенску азбуку, те поче преводити Јеванђеље на словенски језик. Све друго у житију јесте само један начин схватања историјских догађаја од стране писца житија, начин који ми морамо разгледати критично. Најбољи наши научници сложии су у томе да је главна сврха моравских изасланика била жеља да се склопи политични савез са Византијом, као одбрана против савеза Немачке и Бугарске. Политички савез морао је бити учвршћен уједињењем у црквеном погледу. Даље од тога моравски кнезови сигурно нису ишли. Према томе Ратислав није тражио наставнике који би научили његов народ баш словенски; тако исто цар Михаило III можда и није образложио своју понуду моравске мисије Константину напоменом да су он и Методије „Селуњани". Мисао о преводу Св. Писма на словенски језак и о црквеној служби на овом језику највероватније припада Константину. И та мисао представља његову главну историјску заслугу. За наш век ова мисао није ништа особито, али пре хиљаду година она је могла доћи у главу само једном човеку који је отишао далеко напред од свога века у своме менталитету. Јер је тачно тврђење Голубинског да се у Византији у то доба, онако исто као и у римском свету, мислило да се може славити Бог само на еврејском, грчком и римском језику. И ако је исток знао Свето Писмо на коптском, сиријском, етиопском, арапском, јерменском и готском језику, ми ипак видимо да не само Константим мора да штити словенске богослужбене књиге у Млецима, у којима се бавио доцније на путу за Рим, од напада латинског свештенства, него још и у X веку калуђер Храбр у своме полемичкоме спису