Просветни гласник

Б е л е ш к е

63 •

професор хемије на нашој највишој школи имао сам прилику да видим колико је мало хемијско знање наших матураната. Томе је узрок узан програм на уштрб теоријског дела, и шаблонско изношење скученог хемијског материала. С ово неколико речи хтео сам да упозорим надлежне на ту аномалију што је хемија у нашим средњим школама запостављена, и да предложим да јој се да у тим школама онакав обим и онакав облик какав јој се на страни даје. с. м лозанић ч и т у љ а Камил Сен-Санс. — Умро је један од најискуснијих и најпросвећенијих уметника наших дана, један од оних уметника који су, далеко од свију савремених тежња и настојања, у прошлости налазили идеале и у делима класичара изворе и узоре за своје лично уметничко стварање: умро је Камил Сен-Санс. Рођен 1835 у срцу Париза, у сред Латинског кварта, он је још као дете (1846) ступио у јавни музички живот, као пианиста, баш у тренутку када је Хектор Берлиоз у слободном гесту гениалног реформатора био устао против сладуњаве, бескрвне уметности романтичарских епигона, да својим бесмртним делима укаже пут којим ваља ићи у будућност. И растао је и развијао се у једно од најборбенијих и најинтересантнијих доба историје музичке културе, у доба борбе Рихарда Вагнера за „дело будућности", у доба акције Листа на постављању нових основа уметничког израза у музици, будан за све што се око њега догађа; али од рођења упућен и у школи васпитан правцем којим је после свију искушења отишао за својим идеалом: за лепотом и величанственом снагом класичарског савршенства. Нимало револуционар, Сен-Санс је лепоту музичке уметности налазио у облику. Уметничко дело за њега је било спој свега што је традицијама било освештано као савршено лепо. Ту лепоту он је обожавао до тога степена да јој је жртвовао и себе, тако да би се о композитору Сен-Сансу, са извесним врло малим оградама, смело рећи да је био један од последњих музичара који су објективно стварали. За њега мелодија, ритам, хармонија и сви преливи музичке динамике нису били ништа друго до музикални елементи из којих се једно уметничко дело комбинује, ради јединога, чисто уметничког циља. И онда када је, под утицајем Листа, компоновао, као млад композитор, симфонијске поеме (Игра мртваца и др.), он није, као његов учитељ, ишао за песничком идејом у детаље, него је, подстакнут основном вредношћу те идеје, био комбиновао све музикалне елементе у облик, слободан од класичарских традиција до душе, али моделисан боље но што је и сам Лист облике својих симфонијских поема био моделисао, остајући увек у великој линији облика и не губећи се никад у детаље. Један од најбољих познавалаца разних стилова у музичкој историји, од Обнове до данас, Сен-Санс је ипак био израдио свој лични стил, без реминисценција, сјајан, жив, дубок и објективно изразит. Уметник таквог духовног и душевног склопа морао је, сасвим је природно, бити поклоник апсолутне музике, симфоничар. Али је он, као уметник ванредне уметничке и опште културе, као естетичар и стилиста, радио на свима музичким облицима, од скромне „сћапзоп" до компликованог ансамбла велике опере, не поричући никад као драматичар своју основну