Просветни гласник

Књижевни Прнлози

241

својом силином прикупио песника, сада су то биле политичке прилике. И као што је Максим испао више Хам-ет него ли што је то хтео и мислио млади песник, тако су Пера Сегединац и Вићентије Јовановић испали више Светозар Милетић и Герман Анђелић него ли што је то песник и политичар и помишљао. Разуме се да ту сличност треба тражити у политичким а не у личним односима, и грдно би се погрешило када би се нпр. мислило да је Герман Анђелић кључ за Вићентија Јовановића, како је овај, у драми, лично приказан. И као што за Максима Црнојевића песник није био вољан признати онолики утицај Хамлеша, тако му није било мило признавати ни онолике утицаје из непосредне политичке средине на Перу Сегединца. Он у опште није волео о том да расправља, и говор о томе пропраћао је неодређеним изразима, који нису казивали ни „да" ни ,,не". То је било, разуме се, касније, после многих разочарања, не само у његовој ужој домовини него и у Београду и на Цетињу. У њему је био изведен сличан преокрет као у Шекспира од Хамлета до Проспера. Може бити да је Лаза Костић отишао још и мало даље но што се од писца Пере Сегединца могло ишчекивати... Свакојако је гледао на оно доба из кога је поникао Пера Сегединац као на доба заноса, бојсе чак и заблуде. 1 ) * Лаза Костић је пустио у свет само још једну драму: Ускокову љубу, глуму у четири чина. С овом драмом био је зле среће, — поднесена на награду Матици Српској буде одбијена: референти нису знали од кога је. Ни на позорници није добро пролазила, највише ако је имала успех од штовања. Израђена по народној песми из ускочкога живота (Љуба хајдук-Вукосава, из треће књиге Вукова издања, страна 348), она није приказивала никакав историјски догађај, него само један кратак низ психолошких момената. Из основнога психолошког момента („Е сам млоге ноге осветила") израдити драму пуну радње, није било лако, а то није ни била пишчева намера: предмет није ни могао бити уздигнут до >) И у Перн Сегединцу могу указати на један погрешно употребљени израз, који сам сазнао грешећи сам. Читајући једном с ученицима Перу Сегедпнца, у шестом разреду (било је то од прилике пре две десетине година), зауставим се на месту: На теби, Перо, смртни лежи грех, а смрћу смрт поправља само Бог; и запитах ученике шта је песник могао имати на уму када је написао те стихове. После дужега почивка јави се један ученик (поповски син): — Могао је мислити на оно место из ускршње песме: смертију смерт поправ. — Тако је, потврдих, и зарадовах се што је погодио. После некога времена били смо заједно на вечери у новосадскога владике Митрофана Шевића Лаза и ја. Испричао сам тај случај Лази; и њему би мило што је ученик погодио, и рече да су они стихови заиста алузија на ускршњу песму. Али истом што је то изустио, дочека нас владика: — Али „смертију смерт поправ" не значи поправивши него уништивши смрт. И песник и његов коментатор оборише главе... цросвЕтна гласник , I кн>., 3 и 4 св., 1922. 16