Просветни гласник

246

Просветни Гласник

разумети радња срца, односно могућност да крв струји одоздо навише. Код ока, односно код говора о промени и разлици кривине сочива у оку и употреби наочара, писац заборавља да се послужи објашњењима и сликама из оптике; код ува нема опет ни помена о физичкој природи самог спољашњег надражаја (таласање ваздуха),' после чега би се тек могла разумети, рецимо, штетна дејства јаких ваздушних потреса и отуда извести подесне хигиенске поуке, као што у опште о неговању и чувању чула, која су толико важна за целокупни човеков душевни живот и развој, нема нигде ни помена. Исто тако ми држимо да је просто набрајање костију (код костура), њихове везе и облика, — без односних механичких екскурса о машинама и уштеди снаге у савлађивању отпора, који нам тек дају право научно објашњење за њихову физиолошку радњу и међусобне односе, као и потребну оснсвицу за хигиенску примену у гимнастици костију и мишића — права дангуба. С друге стране јасно је да је, на пр., проста напомена да планинска клима доноси повећање броја црвених крвних зрнаца, или да човек у сувоти може издржати дуже жив и на већој температури, но у загрејаној пари, без ближег узрочног објашњења, једно залудно ћаскање. У вези са овим није се наравно чудити што књигаГ. Станојевића, тако рећи, кипти стварним научним погрешкама. Ми смо често били у недоумици чему да припишемо онако кардиналне грешке и у најелементарнијим питањима: нехату или просто незнању, ма да је ово друго тешко претпоставити, у толико пре што писац тврди да се при изради служио и немачким и француским изворима. У сваком случају, оваке се погрешке не могу никако оправдати код писца који хоће и треба да важи као стручњак у стварима о којима пише и у књизи која је намењена школи. Већ у општем делу (физиологија и анатомија), где је писац, тако рећи, код своје куће, ми налазимо толике и такве нетачности (било директне било индиректне, услед незгодног стила), да човек просто не зна шта да мисли о писцу. Тако, на пр., кад писац одмах на стр. 6 пише: „Ово време стварање и развијање [свакојако штамнарска погрешка] потпуног човечијег организма носи назив ембриолошког развића", — онда је то пре свега и један накарадан изражај, а затим уједно и научна погрешка, пошто ми знамо да известан процес у времену, а не само време по себи, може бити ембрионално развиће. Одмах затим писац прави једну другу погрешку тврђењем да се зачетак и плод [таутологија!] хране и напредују у материци на тај начин, што одмах иосле оилођења па све до рођења чврсто прирашћују [овде изгледа да он сматра плод и зачетак као различите ствари!] за слузокожу материце и из ње сишу и добијају све што им за живот треба" (стр. 6.). У колико је пак нама познато, онај ембрионални орган којим се, код човека и сисара у опште, припије фетус за материцу, и који писац мало тривиално зове „чупица", не јавља се одмах, после оплођења, већ се оплођено јаје неко време