Просветни гласник

262

Просветни Гласник

Али на овом путу стоје пред Русијом пуно препрека. Прва и главна препрека, то је по Достојевском — Европа. Европа је по његовом мишљењу потпуно изгубила хришћански дух; она живи „само хлебом", супротно Русији. Ова битна разлика у духовном расположењу Русије и Европе има као последицу то што Европа не разуме Русију, те се непријатељски понаша и према Русији и према Словенству, које је духовно са Русијом везано. Отуд оно немилосрдно понашање Европе према Словенима. Више пута, каже Достојевски, Русија је спасавала Европу, чинила јој услуге, као напр. год. 1813, али ипак Европа посматра Русију и цео словенски свет као нешто туђе, и на конгресима све се европске државе увек уједињују противу Русије, смањујући резултате њених победа... То исто опажамо, каже, и у погледу Словена. Изгледа да су Турци ближи Европи него Словени. Она равнодушно посматра патње Словена и борбу њихову противу султана, и ако буду Словени изашли из ове борбе као победиоци, Европа неће дозволити да добију од тога много. Али поред ове прве и најзнатније сметње на историјском путу Русије, поред Европе, неку препреку Достојевском види и код самих Словена. И код самих Словена Достојевски опажа неку неповерљивост и подозрење у погледу Русије. Али говорећи о овој неповерљивости, Достојевски се одмах ограђује да има на уму но народе словенске као такве, него интелигенцију, и мак не сву интелигенцију, него само један део интелигенције, само понеке представнике интелигенције, али врло утицајне, којима се привиђа да је Русија лукава, те да жели да прогута Словене... Али Достојевског не буне ове препреке, нарочито у колико се ствар тиче Словена. Словени ће бити ослобођени... Они "ће сумњати у Русију да има на уму да их потчини политички, и да претвори њихове земље у своје губерније. „Али, каже Достојевски, сачувај Боже Русију од таквих тежња, јер чим више она покаже своју несебичност према Словенима, тим пре ће их ујединити око себе доцније... можда кроз столеће"... Можда ће — додаје он — бити међу Словенима чак и непријатеља Русије... Али не мари. Не треба тражити никакве захвалности. Требасе припремити за дуги период неспоразума, свађа и неслоге у словенском свету. Федерације дуго неће бити, нити у опште словенског уједињења у братској љубави... Може се очекивати да ће Словени преживети дуги период најјачег утицаја од стране Европе, да ће они бити занети Европом, не разумевајући своје словенске мисије у историји. Али све ће то проћи... Русија увек мора ићи својим путем, мора увек сијати свету великом и чистом идејом, те на крају крајева мора створити један моћан и велики организам братског савеза свију словенских племена, и то не помоћу насиља, него примером, љубављу, несебичношћу. Овим примером, овом љубављу, овом несебичношћу, Русија ће привући себи све Словене,