Просветни гласник

274

Просветнн Гласник

-вечјег духа, не као у фриволну забаву стварања „лепога", него као у једну озбиљну и тешку радионицу људског духа који тежи за изразом. Наравно, добро обрађена питања ове врсте погодна су да прошире хоризонт ума и да пруже поуздана мерила за оцену уметничких вредности; то је нарочито драгоцено у садашњем времену где необразовани и неирипремљени дух лако може бити одвучен снобизмом извесних извриутих појмова у неких савремених уметничких „школа". У вези са овим је и питање о настави теорије књижевности. Рамије, теорија књижевности се предавала у петом и делимично у шестом разреду. По последњем наставном плану, то је у неколико измењено. У сваком случају, било је одвећ рано предавати теорију књижевности у петом разреду. Изузев опште термине и познавање главних врста облика стила и књижевних родова, елементи теорије књижевности треба да се предају у највишим разредима, а најприродније их је предавати у вези са естетиком и теоријом уметности. Основни појмови теорије књижевности: •о стилу као изразу, о адекватном и неадекватном стилу, о емоцијама, « лепоти стила и живости, о фигуративном стилу, фигурама, затим о ®рстама и родовима књижевним, и налазе своје најприродније место у •споју са теоријама естетике и уметности. Како се у теорији књижевности лочиње општим дефиницијама уметности, и како су основни појмови »стилског изражавања, нарочито фигуративног, тесно везани за основке лојмове естетике и теорије уметности — то се сама собом намеће идеја да се принципи теорије књижевности • као и уметности — обраде у једној целини са филозофијом. Стварно разумевање би тиме било много олакшано, јер су проблеми теорије књижевности, овако како су рађени, били знатно тешки за ученике. То не искључује ни најмање да се иззесни појмови, за себе, а у вези са књижевношћу и језиком, обраде местимично и неповезано и раније према потреби. Али један јединствен лпој у теорији књижевности ваља спојити са наставом филозофије, овако дроширеном као што сам изнео. Све се, па и највише „теоријске" филозофије, природно, заврша'®ају етиком. Етичко схватање је круна система, па ма колико ти системи почели на сасма другим основима. Па и настава филозофије се може, сасвим природно, завршити етиком. Има један главни циљ коме треба да послужи етичка филозофска настава у средњој школи : то је морално васпитање. Како задатак средње школе треба да је, на првоме месту, образовање карактера, дакле морално васпитање, то је сасвим разумљиво од колике важности мора бити настава етике. У том главном циљу средњешколске наставе лежи и добро мерило за оно што из филозофске етике ваља пружити ученицима. Ово је питање, о етичкој настави, тесно везано са другим једним питањем, питањем о религијској настави у средњој школи. Што се тиче избора градива из филозофске етике, ваља имати ■на уму да и у етици влада криза, да и у њој данас има два у основи