Просветни гласник

Душа код животиња

277

ДУША КОД ЖИВОТИЊА 1. Теорија аушомашизма Да ли животиње имају душу ? Знаменити филозоф и математичар француски Декарт, поставивши себи овакво питање, није се двоумио да на њ пружи категоричан одговор. Јасно и просто, он је цео животињски свет лишио душе: животиње, по њему, немају душу. Па ипак — то је и Декарт морао увиђати — животиње имају нешто пјто бар личи на душу. Свакодневно искуство нас учи да се животиње крећу, да многе од њих имају удове који су слични нашим, имају лице које се не разликује много од нашег. Лисица и пас — зна се - изводе често радње које нас изненађују. Шта треба мислити о тим и таквим појавама ? За Декарта, објашњење тих појава није тешко. Оно што животиње чине јесте прост механизам. Животињске радње јесу аутоматске. Код њих нема свести. Животиње су просте машине. Црви, мухе, гусенице крећу се, не као створења која осећају, већ као апарати који имају свој нарочити механизам. Аутомати које људска рука створи, функционишу врло добро, и ако немају свести. Зашто онда природа не би могла створити такве аутомате, и још савршеније од вештачких, који би се кретали сами, без мисли и без душе? Главни разлог који Декарт наводи да докаже своју теорију животињског аутоматизма, јесте тај што животиње немају моћ говора. Реч је, по њему, једини знак и једино поуздано обележје мисли. Она чини битну разлику између човека и животиње. Док човек, чак и онај најглупљи, уме да се служи извесним знацима за изражавање својих мисли, дотле се животиња, баш и најсавршенија, никад не може усавршити толико да буде у стању језиком изразити оно што мисли. Ова теорија анималног машинизма коју је Декарт створио, данас се не може бранити. Ко је иоле посвећен у природне науке, не може ни за тренутак одобрити једно такво деградирање и изолирање животињског царства какво Декарт предлаже. Можда би било од интереса да се запитамо: откуда долази то да један тако гениалан ум као што је Декарт заузме овако искључив став према животињама, и издвоји човека из зоолошког царства? Свакојако да би- било оправдано обазрети се на време у коме је овај човек живео. Декарт је ученик језуита. У његово доба црква је још непрестано била моћна господарка света. Васпитан у духу хришћанства, које је душу замишљало као бесмртно самостално' биће, а живећи под окриљем једне реакционарне .цркве, која је огњем и маче.м гонила сваку слободну мисао, противну црквеним догмама, Декарт је