Просветни гласник

278

Просветни Гласник

био под утицајем веровања које је у младости примио од својих учитеља. Да призна животињама једну такву привилегију као што је душа, то би било скрнављење основне хришћанске догме. Наиме, душа је по својој суштини бесмртна. Дати животињи душу, значило би у ствари дати јој бесмртност. Један добар хришћанин не може на то никад пристати, јер би то био атак на Христову науку, која зна само за бесмртност човекове душе. Шта онда да се ради ? Пред Декартом су биле две могућности : или да призна животињама душу, али смртну душу. и тиме доведе у сумњу бесмртност човечје душе, или да им одрекне сваку душу и огласи их за бесвесне машине које покреће Бог. Декарт је изабрао ову другу могућност као једино умесну и паметну. 2. Теорија еволуционизма Ми живимо у доба чија се величина огледа у крупним и епохалним открићима из области природних наука. Теорија о ћелијама, теорија- о јединству природних снага у васиони, закон о држању супстанције, наука о развићу света и ствари у њему — све те и многобројне друге научне тековине јесу плодови прогреса природних наука. Ми данас цео свет посматрамо кроз призму еволуције, која влада у природи. Па и душа није за нас више оно што је била за Декарта. Метафизика и њена трабанткиња, спиритуалистичка психологија, претрпеле су дефинитивно банкротство. Данашња психологија јесте само једна гранз природних наука, а психолози су само група природњака. Напредак природних наука у опште, и психологије посебице, донео је крупне промене у схватању основних психолошких проблема. Таква промена извршена је и у питању о души код животиња. Насупрот старој Декартовој метафизичкој психологији која негира душу животињама, модерна психологија и модерни . психолог сматрају да је човек само један беочуг у ланцу природних створова, да је човек једна зоолошка специја, те да с тога закони који владају његовом душом важе у главном и за душу животињску. Живљи научни интерес за психички живот животиња није тако старог датума. Филозофи и психолози ранијих времена мислили су да животиње и њихов душевни живот не могу бити озбиљан и достојан предмет засебног и дубљег научног проучавања, и због тога су сву своју пажњу обраћали души одраслог цивилизованог човека. Посматрајући саме себе и појаве свог личног душевног живота, они су се ограничавали на то да опишу оно што се у њих дешавало. Њихова метода дакле била је интроспекција, а њихов објекат — одрастао културан човек. Резултат таквог метода и таквог рада била је једна скучена, дескриптивна, противречна и несигурна психологија. Да би се добила боља психологија, психолози и научници су морали предругојачити свој метод и свој објекат. Место да се ограпи-