Просветни гласник

Душа код животиња

2791

чавају само на душевни живот образованог човека, они су почели управљати пажњу и на душевни живот примитивног човека, на душевшг живот разних народа и племена, ненормалних лица, и — животиња. При том, место да се служе методом самопосматрања, они су с успехом. употребљавали и експерименталну, индуктивну, упоредну методу. Добри плодови су се ускоро показали: место пређашње штуре, индивидуалне^ вербалне психологије, ми имамо сада експликативну, упоредну, дечју,. патолошку, животињску психологију, т. ј. психологију која проучава душу у њеној генези и њеним манифестацијама код свију природних створова. Свакојако да за један добар део свога знања којим сада располаже, психологија има да захвали трудбеницима који су радили на проучавању душе код животиња. Од тих трудбеника вреди истаћи: Дарвина (' Тће ОезсепГ о/ Мап), Романеса (МепШ еУоШИоп IТг Атта1$) г Вунта (Уог1е$ип%еп пђег сИе Мепзсћеп-ипс1 ТМегзее1е), Фабра (Боиуешгх еп1ото1о ^1сјие5), Бона (1а Д Њте11е Рзусћо1о §1е атта1е), и др. Дарвин је психологији учинио неизмерну услугу својим покушајем да теорију о развићу примени и на душевне појаве. Све духовне способности човекове развиле су се поступно, у току врло дугог времена, из духовних способности његових предака, то ће рећи животиња. То поступно развиће објашњава се помоћу прилагођавања, наслеђа и селекције у борби за живот. Тако се све више израђивао и утврђивао овај крајњи закључак из психологије животиња: између психичког жи вота човека и психичког живота животиње не постоји никаква битна квалитативна разлика. Феномени који се збивају у човековој души, збивају се и у животињској души, с том само разликом што су они код човека савршенији него код животиње. Међу њима дакле постоји разлика у степену развића, али не у суштини њихове природе. 3. Разне манифесшације жтотињске душе Психологија је наука која мора да долази у сукоб с једним огромним делом човечанства због неспоразума који се односи на њен основни појам. Душа! Тако обична реч, па ипак тако драстичног размимоилажења у схватању њеног правог значења! Црква и њени представници од тог основног појма праве крупно питање: биуи или не бити. По њима, душа. мора да се схвати као биће које је независно од тела, као нека фина, прозрачна, жива супстанца која може да живи својим засебним животом. Не схвати ли се ствар тако, онда настају непријатељства која се не ограничавају само на терен научне дискусије, већ прелазе у област физичке борбе. Па ипак, без обзира на сав хаос који данас влада у одређивању појма душе, без обзира на сву фаталност практичних пертурбација које би наступиле као последица пертурбације једне филозофије о души, најзад без обзира на то што поједини велики духови, који су понос