Просветни гласник

Душа код животиња

283

Пре неколико година имао сам прилику да у једном париском циркусу посматрам морскога пса који је, пливајући по једном великом и дубоком басену воде, научио да на својој њушци одржава у равнотежи велику стбну лампу с таквом вештином да је то зграњавало публику. Иста животиња могла ј? да метални новчић који се баци на дно басена, загњуривши се у воду, потражи, пронађе и изнесе на површину без грешке. Могле су се ту посматрати и друге животиње како извршују поједине компликоване радње, као што су: пењање и силажење коња по летвама, играње голубова по команди, ритмичко провлачење пса кроз човекове ноге по такту његова хода, и т. д. — радње, дакле, које због своје необичности морају изазвати чуђење код гледаоца. Онај који је имао прилике да посети Зоолошку Башту у Паризу, могао је свакако посматрати многе сцене које јасно сведоче о егзистенцији и развијености душе код животиња. Зашто се ми устежемо да признамо интелигенцију, на пример, једном мајмуну који каменом разбија орах да би извадио језгру и метнуо је у уста, или који штапом гађа онога који га вређа ? Животињама се не признаје свест нарочито зато што су оне каже се — неспособне да говоре. Међутим, тај аргуменат нема никакве вредности. Пре свега, у живо^ињском царству могу се ипак наћи примери који доказују могућност артикулисаних гласова ван домена човекова. Као ученици ми смо по читанкама наилазили на приче о чворцима који говоре. „Стари ловац Мориц — гласила је једна таква прича — имао је чворка који је могао да изговори неке речи. Тако, кад ловац викне: „Чворку, где си ?" чворак одговара: „Ту сам!" — Прича свакако има изглед измишљене ловачке приче, у толико више што је у њу умешан ловац. Па ипак није тако. Прича је сасвим могућна. Чворак, као и папагај, заиста може да се оспособи за изговор читавог низа артикулисаних гласова. Али без обзира на ову животињску диспозицију за артикулацију, умесно је поставити питање: да ли је оправдано узимати говор каоједино средство за изражавање душевних стања и као битну карактеристику која дели човека од живоТиње? Ми налазимо да није. Ако се људи споразумевају говором, а животиње не знају да говоре, то још не значи да се животиње не могу споразумевати. Осим говора, постоје још и друга средства за споразумевање или за изражавање душевних појава: лајање пса, рзање коња, кукурекање петла, певање славуја то је опет говор своје врсте. Неми људи се споразумевају извесним покретима. Зашто се не би могло претпоставити да извесни покрети и код животиња могу послужити као средство за споразумевање и експресију душе? Швајцарски научник Ибер, који се нарочито бавио испитивањем мрави, дошао је до закључка да се они споразумевају помоћу пипака.