Просветни гласник

Педагошки погледи Ђорђа Кершенштајнера

285

време наговештавају са које стране ће нам се то гледиште показати у многом као утопистичко. И једно и друго биће нам јасно из даљег излагања. И ако „мрачни зид од облака затвара поглед у будућност немачког народа", ипак ниједан народ не може пропасти, ако има „гвоздену вољу за заједнички живот". Стварање такве воље ствар је државно-грађанског васпитања. Али је организација овог васпитања најтежи васпитни проблем, и то не у теорији, него у пракси, не за једну одређену државу с непроменљивим, утврђеним правним нормама, него за државу која се налази у социалном, моралном, па према томе и политичком развитку. Реформа се не односи на спољну већ на унутрашњу страну јавног васпитања. Највећа је сметња при томе што су због претеране поделе рада у индустријској и чиновничкој држави милиони грађана оеуђени да буду духовни и мануелни надничари, и да тиме за цео живот буду искључени од личног учешћа у културном раду државе. К. се нада да ће нова демократска држава у том погледу баш помоћу реформе јавног васпитања моћи много да помогне. Али је унутрашња страна тог питања изложена препирци политичких партија много више него спољашња. Партије се баш и разликују према различитом схватању државе, њених смерова и задатака. Отуда „главна тешкоћа да се сви грађани народне државе сједине на једном заједничком раду за државно-грађанско васпитање, лежи пре свега у утврђивању појма државно-грађанског васпитања". Овај треба да је такав да без остатка уклања неповерење једне партије према другој, шта више', да код партија створи уверење да је од највеће вредности по државу да оне помажу све мере такве васпитне организације. К. верује да је могућан један такав идеал државно-грађанског васпитања, и он покушава да га одреди. Интересантно је да он то чини на тај начин што износи најпре шта није државно-грађанско васпитање, а потом даје позитивне одредбе тога појма, које, мора се рећи одмах, нису такве да би их ми могли назвати потпуним и убедљивим. Притом остављамо на страну начелно питање о томе колико има у опште смисла такво истицање овога или онога идеала и његово сликање. Државно-грађанско васпитање није државно-грађанско поучавање: не познавање закона, устава, поуке о привреди, задацима и установама државним. правима и дужностима грађанским, кад се све то учини својином само помоћу памћења, него кад та знања без притиска „падају на земљиште, а) које је помоћу гвозденог плуга навике учињено зиратним за државно-грађанско поступање, и б) које је моралним расположењем већ нагнојено и припремљено". Знање је драгоцена својина онде где се може спојити с вољом за поступање, а, разуме се, и с приликом за поступање. „Заблуда је свих наших школских организација кад очекују да човек само помоћу знања дође до правилног поступања", вели К., и ми му у томе дајемо пуно право.