Просветни гласник

286

Просветнн Гласник

Државно-грађанско васпитање није привредно ијш техничко васпитање. Особине које се радом добијају, потребне су извесно сваком грађанину (нпр. савесност, искреност, истрајност, вредноћа, штедљивост, радост за рад и живот, ваљаност у позиву, итд.), али те особине нису још довољне погодбе за државно-грађанско васпитање, чије су праве врлине: узимање обзира о другима, несебичност, морална храброст и одговорност. Државно-грађанско васпитање није идентично с политичким образовањем, а још мање с партијско-политичким образовањем. Политичко образовање, које се састоји у стварању једног чврстог схватања о држЉном смеру и средствима за његово остварење, као и поступању према томе, потребно је, али се налази само код малог броја грађана. Оно припада државно-грађанском васпитању само у колико се одликује научном објективношћу, те је због тога ограничено на мали број глава, које су за -научни начин мишљења способне. За масе је потребно благовремено навикавање на државно-грађанске врлине. Идеја државе као моралне заједиице и тежња ка тој идеји — одсудне су за државно-грађанско васпитање. Не можемо а да још овде не обратимо пажњу колико је усиљено ово раздвајање. На сличан начин ие треба државно-грађанско васпитање, вели К., мењати са социалним васпитањем. Разлози којима он брани ово своје тврђење, показују нам врло јасно да К. у свом схватању света није отишао даље од гледишта на коме стоје индивидуалисти, и да је његово државно-грађанско васпитање, поред свега широког појма који му К. даје, ипак једнострано и пуно противречности. Он вели да је социално васпитање, тј. васпитање у служби заједнице, само онда битни саставни део државно - грађанског -васгштања кад његов појам садржи извесне претпоставке. Прва је таква претпоставка да се под њим не подразумева само непосредна служба заједници. Јер има људи који неговањем своје сопствене личности служе заједници. К. мисли ту на велике људе у области науке и уметности. Тим људима се по мишљењу К. не могу наметнути исти морални задаци и дужности као и осталим члановима заједнице. Кад социално васпитање то чини, онда оно нема ннкакве везе с државно-грађанским. Р. \У. Рбгб1:ег, на кога се К. редовно, а нарочито на овом месту позива или критички осврће, одређује појам социалног васпитања тако да се он битно не разликује од Кершенштајнеровог. Међутим, васпитање за службу заједници није ни изблиза оно што К. и Рбг51ег подразумевају под социалним васпитањем, и ако обојица идентификују та два појма. К. нарочито истиче да се социалном васпитачу може поставити као циљ интернационално светско грађанство, а може се исто тако и да сведе на васпитање за једну класну заједницу, или заједницу по позиву. Ми признајемо да реч „социално", због навике и досадање употребе њене, крије у себи моменте који могу да заведу