Просветни гласник

Педагошки погледи Ђорђа Кершенштајнера

287

на такво тврђење. Али тиме се потврђује у исто време недостатак правог, модерног схватања заједнице. Животна заједница није производ воље појединаца, него су појединци производ заједнице. Велики људи не унапређују и не реформишу заједницу према својим гениалним плановима, него у њима само долази најбоље до израза оно стање до кога је духбвни развитак једне заједнице дошао; они су најизразитији представници, и баш зато најбољи службеници у заједници и за њу, али зато је и сваки други члан заједнице њен представник и службеник према својем индивидуалном духовном развитку. Духовни развитак заједнице одређује суштину васпитања, његов смер и његова средства, и омогућава јединство у васпитној организацији. Све стране заједничког живота морају подједнако доћи до израза при васпитном старању, ако васпитаника хоћемо да оспособимо за члана заједнице, који се самостално одређује у служби заједнице. Васпитање за позив и државно-грађанско васпитање обухватају само извесне гране заједничког живота, те су једнострана. Даље, као што се појединац не може издвојити од заједнице, тако се ни поједини народи не могу издвојити од опште човечанске заједнице. Данашње нам време то најбоље показује. Зато пак васпитање за заједницу не садржи никакву опасност по национално васпитање. Само они који не разумеју праву суштину заједнице и који мисле да по вољи могу младе генерације да васпитавају за овај или онај смер, без обзира на њихову непосредну, ужу и ширу животну заједницу |јј1 а т0 С У тек прави индивидуалисти — само они, велимо ми, могу да теже једном интернационализму, који верује да може негирати национализам. Право васпитање хоће да доведе васпитанике до схватања оне опште везе човека с човеком у домовини, народу, држави и човечанству, као и са непосредном, даљом и целокупном стварношћу, коју везу ми називамо религијом. Ми се овде не можемо упуштати у даље разлагање у том правцу 1 ). Ове су нам пак напомене биле потребне да покажемо колико је узано Кершенштајнерово схватање васпитања за заједницу, док, међутим, он покушава да једним усиљеним образложавањем појму државно-грађанског васпитања (као раније васпитању за позив) да обим који у ствари не припада њему. Најзад изјављује К. да државно-грађанско васпитање није предузеће које иде поред других васпитних циљева, рецимо поред васпитања за ратника, научника, уметника, духовника, земљорадника, техничкога радника, трговца. Правилно схваћено, вели К., оно је васпитање у опште и обухвата све остале смерове и циљеве човечјег образовања, „у колико ово нема пред очима човека господара". Јер, као што смо из ранијег чланка видели, највиши је задатак човечји остварење културне и

] ) Опширније о томе у мојој књизи Ођег Ше Огипс11а§е с1ег Егг1ећип§81ећге, VI одељак.