Просветни гласник

288

Проскетни Гласниг;

правне државе у смислу моралне заједнице, а васпитање има да спрема грађане који ће томе смеру служити. Сваки грађанин мора, до душе, да има свој позив, али државни грађанин не сме да ишчезне у раднику, научнику, уметнику, духовнику, земљораднику. Последње мисли приближиле су нас, вели сам К., суштини државнограђанског васпитања, и он покушава да ову утврди позитивним одредбама. Позивајући се на Платонову Државу, на Фихте-ове идеје о обнови немачког народа, на „природне" интересе васпитаникове, црта нам К. како сваки појединац долази до слике о идеалној држави. „Задатак је државно-грађанског васпитања да правилним уређењем школа, њихових ђачких дружина, њихових просторија и метода за рад, учи васпитанике да служе заједници, да их навикне на дужност да својевољним пристанком, потчињавањем међусобним обзирима, а и својевољним личним жртвама, и то не на послетку, као и моралном храброшћу, морално унапреде заједницу". Оно има даље да развије осећање одговорности и свест да је држава само џиновски увећана школска заједница. Другим речима — понавља К. и овде — циљ је остварење моралне заједнице, тј. културне и правне државе. Оно служи том циљу кад образује грађане који ће својим радом ,,свесно или несвесно, директно или индиректно" приближавати конкретну уставну државу бескрајно далеком идеалу, тј. заједници грађана у којој за државно-правни поредак неће више бити потребна никаква принудна сила. Средство за извођење овог плана јесу радне заједнице. Ми смо о њима већ говорили у прошлом чланку, а вратићемо се на њих опет кад будемо наводили практичне примере за њихову примену. Из досадањег излагања види се да К. изједначује појам државнограђанског васпитања с појмом васпитања у опште, с васпитањем несебичног карактера. У нарочитој књизи, СпагаИегде&пЈЈ ипс1 СћагаМегегхГећип^, он нам опширно излаже шта подразумева под појмом карактер и на који се начин он васпитава. Психолошка основа на којој К. оснива карактер у свом смислу, одступа на први поглед у многоме од Хербарта и његовог начина за добијање моралног карактера, али при дубљем разматрању мора се доћи до закључка да он на том питању није отишао даље од Хербарта, већ на против да је много нејаснији и неконсеквентнији од њега. Но то би морао бити предмет једног нарочитог разматрања. Нас ће овде још поглавито ззнимати „неколики битни знаци државно-грађанског карактера", како сам К. каже, као и практични примери за државно-грађанско васпитање у јавним школама. Најважннје моралне навике које одликују човека као државног грађанина, почивају по К. на идејама правде и правичности, а у овима гледа он два фундамента државног живота. Навике које на основи тих идеја постају, јесу две кардиналне државно-грађанске врлине: морална храброст, ношена смислом за правду, и доброта, вођена осећањем пра-