Просветни гласник

Проучавање Старе Српске Књижевности

297

нички дух друге половине XIV и пове XV века; нарочито оснивање Љубостиње и Манасије. Кад би се све то прошло, па се затим изложио и оценио Константинов биографски и граматички рад, његова врела и концепције, прешло би се на то да се оцрта његов утицај. Прегледали би се изводи његове граматике, па би се онда детаљно проучили српски рукописи најпре из такозване ресавске школе, њему најближе и најверније, оценили би се сви нови преводи и поправке и њихов метод, а после би се прешло на преглед свих српских рукописа XV—XVI! века, да се види колики је био Константинов утицај, у чему је примљен, на што се највише пазило, и у коликој је мери обухватио поједине српске покрајине. Иза тог би се пратило то деловање на Бугаре, на Румуне, и нарочито на Русе, и тражило се у колико и докле траје традиција Константинова. Исто би се то чинило и у погледу утицаја његових родослова, толико занимљивих за наше људе XV—XVIII века, карактеристичних и за њ лично и за наше повеснољубиве монахе и читатеље свпх кругова. Како би то било значајно и лепо дело, пуно стварности и живота, и како би се тим могло лепо приказати, и дух Србије тога времена, и културна настојања и књижевне амбиције правог смисла, наравно ондашњег схватања, и колико би такав један приказ био вернији и идеалнији у појму потпуности од простог приказа његова чисто књижевног или његова чисто граматичког, или његова чисто историјског деловања! Има и других примера. Ко жели да тачно прикаже рад Глигорија Цамблака, тај не може не ући дубље у оне занимљиве борбе светогорских хезихаста, у акцију Григорија Паламе и наших српских помагача, и не може мимоићи тај покрет ни иначе, ради обиља и књижевие активности коју је непосредно изазвао. Може ли се тумачити Доментијанова латинофобија без ближег приказа латинског војевања против Византије, пада Цариграда, њихова доласка у Свету Гору, и оног силног утицаја који су повређени Грци и сви православци вршили ка блиске духове? Најпосле, може ли се у свему том мимоићи чиста филологија ? Не треба ли читав низ докумената одређивати према језику у које доба спадају, где су писани, одакле су преписивани, које су им посебне особине? Може ли се без тог, у опште, потпуно проучити један текст који случајно добијемо у руке и коме треба определити његово место и значај? Или је ваљда пријатније унапред осудити себе на фрагментарност, дати један једностран и услед тога опасан суд, и чекати да нам други реши питања која су толико потребна за један округао и пун приказ ? IV Стара књижевност занимљива је и с још једног важног момента. Ништа није нетачније од претпоставке да је она остала потпуно затворена у калуђерске ћелије и тако ограничена на врло мали круг људи. Већ оно што је до данас изнесено о извесним везама између старе и