Просветни гласник

298

Просветни Гласник

народне књижевности, довољно је да убеди о том како је њен утицај био осетан и не незнатан. Кад се, међутим, буде стало више систематски проучавати читав материал наших умотворина и народног предања, засад још растурен и затурен и далеко од сваког прегледа, онда ће се то видети још боље и још осетније. А проучити се има још врло много. Утицај хришћанских и византијских, преко старе словенске књижевности унесених, пословица, чији се развитак даде понекад врло лепо пратити, није још готово ни начет за испитивање. Извесне сентенције и стајаће фразе (на пример, код гробних натписа), које су постале народским елементом, потичу исто тако из старе књижевиости и, занимљиво, не увек из византијских извора, и ако то још није довољно утврђено. Поред оног што је већ изнесено о утицају неких светачких легенада, чији се садржај причао и ван манастира, и које су из неких посебних разлога постале „популарне", о утицају на многа народна предања и песме (Алексеј „човек божи"; Свети Ђорђије, Св. Никола, Св. Аранђел; Часни крсти, и т. д.), има још врло много нових и неутврђених момената, који су исто тако несумњиви и по којима ће се тај део веза знатно проширити. Исти је случај и са причама, а нарочито са апокрифима, само би овде било желети да се те студије воде с више критицизма него је много пута раније био случај (Ђ. Магарашевић). Ми још ни приближно не знамо како је велик и значајан био утицај наше хронографске књижевностп на народна предања и народних предања на хронографску књижевност, и колико је та узајамна веза допринела да се с једне стране развијају народне песме са на другим странама ретким обиљем хронографских података (на пример, у многим песмама, као Свеши Саво, Зидање Раванице, Милош у Лашинима, познавање не само имена манастира из разних покрајина, него и њихових оснивача), а да се опет с друге стране у хронографима наводи читавниз народских причања (сравни описе косовске битке). Колико је тог укрштавања било, види се врло лепо из примера о мотиву убиства цара Уроша. Тај мотив је ушао у народ деломично путем књижевности (Роман о Бову), па је из народа као предање ушао у хронографе, а отуд опет потенциран као забележена традиција дошао поново у народ. Из почетка је убијени био неки витез, после је једно време био краљ Вукашин, иза тога цар Урош; убиство је било на води или у ло-ву; најпре од слуге, после од познаника, најзад од кума. Кад детаљно и с те стране проучимо народне песме и хронографе, ми ћемо се изненадити обиљу њихових подударања и добићемо, несумњиво, нешто вернији појам о духовном кругу извесних партија наше старе књижевности и о њеном значају у нашој прошлости. Треба, најпосле, видети како и зашто и којим начином извесне личности из старе културе постају предметом разгранатих народних