Просветни гласник

Проучавање Старе Српске Књижевности

299

предања, као Св. Саво, и шта је у тим предањима наслеђе црквеног, односно старог књижевног деловања. Није ли занимљиво видети чак и у бугарштицама сачуваним од католичких елемената онај лепи култ Свете Горе („часни оци Светогорци"), и није ли, у опште, занимљив култ Хилендара у свима нашим народним песмама? Нису ли „књиге староставне" посебан пиетет народног предања? И није ли, у једној свесној вези, спојио народни певач свог најмилијег јунака са тим књигама, учинио га царевим писаром, дао му на аманет те књиге и правду у њима, и тим показао како је у тој вези један део неке дубље заједнице? Најпосле, наша стара књижевност и култура, која је, у доба романтичарског полета толико благодетна за те студије по свој Европи, била и код нас готово „откривена", та књижевност и култура нађоше свог израза и у доба нашег националног полета и, занимљиво, неговаше се највише у најновије доба. У задњих десет година дао је Ракић своју Јефими/у , Дучић Царсне сонете, Вељко Петровић Запис цара Душана, Мирко Королија Сриске манасшире, Милета Јакшић Старог монаха као песме, а Алекса Шантић Сунце и Милутин Бојић Нраљеву јесен као драмске огледе. Тад Стојан Новаковић објављује неку врсту историјске приповетке, Калуђер и хајдук, а Љуб. Стојановић штампа преводе Тужбалиие над Ђурђем Бранковићем и једне дирљиве повеље слепог деспота. У то време је и Срп. Књиж. Задруга дала читаву једну књигу Из сшаре књижевносши у преводу Мил. Башића. То несумњиво показује да се осетио интерес и за те ствари, макар као израз моде једног времена, и да се у том интересу могло и продуктивно стварати. Стара књижевност је оплодила многе народне певаче и код ових је сад, не потпуно случајно, лзазвала осећања и слике ређе врсте и уветовала песме не само лепих, него понегда најлепших вредности у нашој модерној лирици. Можда ће тај интерес, међу осталим, интерес за најлепша дела наше књижевности, народне песме и песме с почетка XX века, моћи деловати и на интенсивније проучавање наше старе књижевности и културе. Сад већ имамо две лепе историје српског народа (К. Јиречек и Ст. Станојевић) и златне податке Јиречекове о Држави и друштву средњевећовне Србије. Г. А. Стефановић почео је још јаче да удубљује своју Стару сраску црквену архитекшуру, а Г. Владимир Петковић с успехом проучава старе манастире, чију неманићску историју приказује лепо посмртно дело Василија Марковића. Стара књижевност даће, кад се савесно узради, лепих научних открића као подстрек за рад, и ретких успеха као награду за труд. ВЛАДИМИР ЋОРОВНЋ