Просветни гласник

Књижевни Прилози

487

ситет, где сам хтео код професора А. Вебера проучавати санскритски језик. Мој давни пријатељ Богишић, који је управо био позван на столицу словенског права у Одеском Университету, домисли се одмах да извојује онде на историјско-филолошком факултету за мене вакантну професуру компаративне филологије. Ретком, управо дипломатском вештином — та је била у њега већа него воља за университетска предавања поведе он акцију у моју корист час у Петрограду преко Срезњевскога, који ме је већ давно волео, час у Одеси код својег университета, где му је много ишао на руку ректор Леонтовић. У историјско-филолошком факултету, одакле је имао изаћи предлог, успротивише се не толико мени лично, колико самој катедри, држећи је сувишном, понајвише професори класичне филологије, али и професор словенских језика, чувени Виктор Ивановић Григоровић био је више против попуњења катедре него ли за попуњење. По савету Богишићеву обратих се на њ писмом, у којем му испричах о ситуацији и мојим научним плановима. Чини ми се да сам му угодио, те га удобровољио, тако да је прешао на моју страну. Преко Богишићевог очекивања факултет предложи једногласно университетскоме савету да ме изабере за ванредног професора. Тако и би. Потврда министарска (подједно са „командировком" на годину и пб „за границу") дође ми до знања некако летом год. 1871-е. У Загребу сам остао до октобра исте године као други на време изабрани тајник југословенске академије (уз пријатеља Ђура Даничића). МоЈа, и ако привремена служба Академији није била баруну Рауху по вољи, претио је да ће се Академији осветити што осујећује његове „мере". То је и био један разлог што сам остао код тога да одем у Русију. Истом средином лета 1872 стигох у Одесу, где сам се још исте јесени тешко разболео. Међу најчешћим посетницима за моје болести био је Виктор Ивановић Григоровић. Он би чак љубазно доносио и воћа и вина и руског „варења", што је моју драгу жену дирало до суза. Ни ја му нисам могао тога заборавити. Зато сам га чешће посећивао, те долазио к њему на чај, који је његов прљави послужитељ умео врло добро готовити. Ту сам имао прилику да искушам Григоровићеву шегавост, неискреност. Мени је као свима било добро познато да он има у својем ни мало не осигураном стану ретку, неоцењену збирку словенских рукописа; ма да је знао колико мене занимају такве ствари, не хтеде ми ипак никада показати нешто важније или драгоценије из своје збирке, већ само по где који одломак, који сам, дакако с његовим допуштењем, одмах и наштампао у V књизи загребачких 8{аппа. Помоћу једног таквог српског одломка из XIV столећа могао сам дознати да је некад и наша стара српска књижевност имала онакав велики зборник каквим се поноси руска књижевност са својим Изборником Свјатослава од год. 1073. Наш је зборник за цело носио још назвање Симеона цара бугарскога. И у "VI књизи 51аппа послужио ми један Григоровићев текст код издања