Просветни гласник

488

Просветни Гласник

ситне грађе за старо црквено право. Али све су то биле незнатне мрвице са богате Григоровићеве трпезе ; већих и важнијих.ствари не хте лукави старац показати. Али ако се већ може опростити што је своју имовину чувао, док дође сам на ред да је обелодани, не може се тако лако одобрити што је сакривао пред другима и таке ствари које нису биле његова својина. Кад је у Варшави умро један од првих пољачких слависта, Андр. Кухарски, који је међу годинама 1825—1830 пропутовао наше јужне крајеве, те био и у Црној Гори, и са свога пута донео кући неке књижевне реткости, откупи ту оставштину руско министарство народне просвете за Одески Университет, а Григоровићу, који је управо био пошао из Казања у Одесу, буде поверено да преузме ту имовину и довезе у Одесу. Не знам да ли је и где био наштампан тачан извештај о тој тековини за Одески Университет, само то знам да, кад сам ја дошао онамо, у каталогу университетске библиотеке међу рукописима није био унесен један знатан рукопис XV века, наша српска старина. Могао сам бити и не бити у Одеси, а да не бих био ни видео тог рукописа. Али случај одреди другојачије, Одески Университетски Савет беше поверио професору И. Ст. Павлову надзор над библиотеком; он је дакле знао да један рукопис из оставштине А. Кухарскога није унесен у каталог, а биће знао и то да је таква била жеља Григоровићева. Десило се једном да се Павлов, не знам зашто, силно наљутио на Григоровића; усвојојљутини, да ми живо предочи Григоровићеву дволичност, откри мени тајну о српском рукопису. Ја га одмах замолим да учини гој игри скривачкој крај, што он збиља одмах и уради, унесав својом руком опис књиге укаталог. Сада је мени лако било доћи до рукописа. Као случајно затражим од библиотекара каталог рукописа, те наиђем у њему на тачан опис рукописа. Библиотекар исприповеди ми сада сву тајну, за коју сам већ знао преко Павлова, те ми одмах донесе рукопис да га видим. Не почасив ни часа, прионух за преписивање свега што ме занимало, т. ј. животопис Стефана Лазаревића, који се овде сачувао у прекрасно написаној српској редакцији, док је дојако два пута већ био наштампаи по текстовима позније руске редакције, а уз то нађох и текст српског летописа, најбоље редакције. Са преписивањем похитао сам да још пре наступа университетских ферија посао буде готов. Очекујући да ће можда који пут и Григоровић завирити у библиотеку, одлучих да сада ја њега надмудрим. Употребих и ја лукавштину, те си даднем метнути на стол један индиферентан рукопис, којим би прекрио ону нашу старину, кад би дошао Григоровић да види што радим. Јесам ли га збиља надмудрио или је можда ипак испод руке од библиотекара дознао истину, не бих умео казати. Довољно и то да сам рукопис, нарочито живот Стефана Лазаревића, не само преписао већ и за штампу приготовљен повезао са собом у Беч, да га пошаљем у Београд за ваш Гласник. Али ту ми