Просветни гласник

Кшижевни Прилози

489-

послужила још једна срећа, једно угодно изненађење. У Бечу састадох се са пријатељем Богишићем. Он ће ми се похвалити важном аквизицијом у Црној Гори (или Боки Которској), једним врло ретким српским рукописом. А кад га запитах што има у њему, дознах за велико чудо да и у његову рукопису има живот Стевана Лазаревића. Кад сам му исприповедио сву моју авантуру око одеског рукописа, добри пријатељ брзо приста да ми уступи свој рукопис, да из њега, поредећи га са одеским текстом, додам испод ступаца све важније варианте (разночтенија), којих није било много. Куд се деде Богишићев рукопис, да ли је још и данас у Цавтату или Дубровнику, нисам ни од кога чуо:' то остављам драгим нашим млађима да развиде. Летописну грађу из истог одеског рукописа наштампао сам у 11-ој књизи мојег берлинског часописа, а оно главно изашло је у ХШ г. књизи Гласника. Ту би био крај мојему причању о српском рукопису, али о Григоровићу додаћу још две речи. Кад се већ знало да остављам Одесу и одлазим у Берлин, нађосмо се летом 1874 године у Кијеву на археолошком конгресу. Ту истом сада на растанку поклоии мени Григоровић неколико фотографских снимака своје највеће реткости, глаголског јеванђеља, које сам ја неколико година иза тога, после његове смрти, издао у Петрограду. Садржину оних фотографеких снимака приложио сам већ к издању (берлинскому) Зографског јеванђеља. Григоровић могао би, као што се прича за песника римског Виргилија, потписати три пута прву половицу пентаметра: 5хс уоз поп уођјз — а ја сам својим радовима испунио свагда другу половицу. Он је надмудрио светогорске калуђере, што је могао однети из њихових библиотека много словенских рукописа, а ја сам надмудрио њега, кад би у томе било много. мудрости, што сам нешто тог његовог блага издао на свет. в. јагиђ

О СРПСКОЈ НАРОДНОЈ ПЕСМИ Г СВЕТИ САВА И ХАСАН ПАША" Још у првинама свога рада, посвећеног научном испитивању српске народне поезије [Годишњица Ник. Чупића, XVIII: Белешке о варианшима■ сриских народних иесама], застао сам и на оним песмама у којима се пева спомен Светог Саве. Говорећи тада поглавито о постању варианата у народно.м певању, саопштио сам и једну, позно записану и мало развијену, песму која говори о спаљењу Св. Саве. Увек ми се чинило, а ни са стране није порицано, да познатој народној песми „Свети Сава и Хасан-паша" није био циљ испричати Синан-пашино недело; нисам био задовољан ни с тумачењем да та песма „показује како су Турци нападали на српске светиње и на манастире". Веровао сам, и у поменутом раду сам ударио гласом на то, да ће основица те песме бити у каквом мотиву донесеном, понајпре, књигом или усменим препричавањем онога што се некад у туђини читало или чуло. Та туђина је представљала