Просветни гласник

Службени Део

161

се старају за овај завод. У првом одељењу II разреда деца седе у школи у гаћама и кошуљи; сва су скоро боса, а гаће су им кратке као за купање. Летњег одела нема. На сваког кадета има свега две преобуке, па и од тог треба одбацити 60%, јер су то саме рите (зато што је рубља мало, мењају га сваке две недеље, па деца иду страшно прљава); простирке нема (40 комада, колико корпус свега има, чува за болницу). један пар обуће долази на сваког; обућа је већ тако изношена да је треба крпити једанпут па и двапут месечно. Зато што нема резерве у обући, треба је штедети, и многи ученици иду боси по овом шиљастом херцеговачком камењу. Видео сам децу рањавих ногу (кошуља поцепана, гаће дроњаве) која се крећу, наслањајући се на здраве другове које данас сутра чека иста судбина. Хране је мало, и деца рђаво изгледају. То долази отуд, што Државна Комисија издаје 9 дин. на исхрану једног кадета како у Сарајеву тако и у Билећи; међутим оно што се у Сарајеву може купити за 9, у Билећи тешко је добити и за 12 динара, јер је Билећа у забаченом крају скоро 30 километара далеко од железнице. Мимо то, у њој је уопште тешко доћи до хране, особито лети кад Херцеговци отерају стоку у планине, па чак и месо треба довозити из даљих крајева (о поврћу не треба ни говорити: у том крају оно је увек реткост). Зато се у Сарајеву за 9 дин. скоро пресипа, а у Билећи се оскудева. Да су ученици Донског Корпуса пасторчад показују и ови факти: корпуси у Сарајеву и Стрњишту добили су соколско одело, а овај корпус није га добио, па зато неће моћи суделовати у соколским свечаностима: кадетима у Сарајеву даје се летње одело, док Донци немају, тако рећи, ни кошуља. Откуд све то? Да ли зато што у Донском Корпусу има много сељачке деце? Ако је тако, онда су изгледи на будућу демократизацију Русије врло жалосни. Или је то можда зато што Дон тобоже тежи за аутономијом? Ако је доиста тако, онда то треба сузбијати на други начин, а ова деца нису ништа крива Што велика руска катастрофа није старије научила памети. Децу треба просветити у духу јединства руске земље, а не одбијати је и вређати. За нашу слободу Козаци с Донаборили су се исто онако као и синови руског центра и севера. Сви су Руси нама браћа, и наша државна власт не може допустити да руска деца у нашој средини иду гола, боса и полугладна. Гледајући оног бледог, исцепаног малишу како се израњављених ногу једва вуче наслоњен на свог старијег друга, у мени се све узбунило и ја сам се запитао: куд иду они милиони које Државна Комисија прима месечно ? Родитељи ове деце, умирући у Русији од глади, срећни су кад само помисле да су им синови у братској земљи која им је данас и отац и мајка. Они не знају да су к нама дошли и такви људи који су прионули уз онај чанак који држи у рукама Државна Комисија и из ког пре свега треба да се нахране руска деца, па сами толико грабе да деци скоро не претиче. Па није овде у питању само храна и одело Донског Корпуса. Све руске школе вапију за уџбеницима, књигама за читање, научним кабинетима, скамијама и таблама, за приборима за цртање и за моделима,. за алатима за радионице, за гимнастичким справама и т. д.; редовни. наставници узимају по 30 часова недељно да би како год могли прехранити себе и породицу, а хонорарни хватају се у коштац с глађу и дан, кад ће јој подлећи, није далеко. И док је све то тако, док школе уопште оскудевају у спремним наставницима, јер немају чим да их плате, док