Просветни гласник

/

Прелом у Филозофији

391

једне мете, ту се задржи, и први став који је заузео остаје доминантним и у даљем његовом држању. Све оно што даље долази, то је само израз нетрпљиве логике онога тренутка који је разбистрио једну одређену ситуацију. Разум човеков преноси то своје држање у појединачним приликама живота на цео живот, не само човека него и света. Разум је решавао све те борбе појединачно, и кад их је успешно решио, осигуравши човеков живот и прибавивши му надмоћ у природи, бацио се на рад да схвати и расветлИ целокупни живот. Кад се човек ослободио ситне делимичне борбе и везивања за конкретне прилике личнога живота, у односу са животом природе, настала је у човеку тежња да схвати свој живот у великим контурама светског бивања и да нађе своје место у животу тога бескрајног света. Употребио је свој разум. Али општи однос човека према животу света и његов однос према конкретним приликама у животу природе битно се разликују један од другог. Први је универсалног карактера, други парциелног. Први је могућ само у општим изразима душевног живота, док други мора бити изражен у конкретним и одређеним ставовима и акцијама. У човека је била развијена само ова последња способност, и, када је тако приступао решењу проблема о одношају свог личног живота према животу света, јасно је да га није могао правилно решити. Разум тражи готове, одређене, тачно обележене облике да их се може латити и расветлити њихов одношај. Потребна му је, дакле, устаљеност, непокретност. Он не трпи променљивост, јер мује основна тенденција да пронађе чврсте, одређене облике који ће бити завршени, непроменљиви и имати апсолутну, вечну вредност. Према томе мора и стварност, животни ток света, примити такав вид који ће бити завршен, као такав непокретан и трајан у своме облику. Ако стварност, живот, не одговара томе услову, разум ће извршити над њим насиље и створиће стварност у своме делокругу; створиће засебну нову стварност у свету мисли; све оно што не одговара томе замишљеном свету, добиће карактер привидности, нестварности, инфериорности. Тако конструисана слика света и живота изгледа као врло савесно уређено слагалиште, у коме је роба правилно и једнолико размештена по оделењима која већ унапред имају своје тачне натписе. У њима се лаборант, разум, механички и без потешкоћа лако налази. Што једанпут уђе у преграду, ту остаје, умртви се и сваки живот утрне у њему. Ако која нова вредност не би могла стати у већ готову преграду, она се силом отеше, углача и уобличи, да се може добро сместити. Главно је само да онолико остане колико је довољно да испуни преграду. И тако све што живот избаци као ново, не може имати већу и вишу вредност но гпто му дозвољава већ готов облик у који мора да се утегне. Насилно се долази на то да се стварност схвати као нешто готово, завршено, и непроменљиво у својој битности.