Просветни гласник

392

Просветни ГласнпЈ.

На супрот томе свету филозофске мисли, стоји живот са својом бујношћу и шаренилом. Живот је раскошан, он стално буја и отвара нове и неиредвидљиве облике и стањз. Сви су они испреплетани, изукрштани, међу њима нема механичкога реда и поретка, нити се они даду једно од другог откинути, оделити и сваки за себе ухватити и посматрати. Њих носи стваралачки ток; у њима се може установити само јединство полета. Вечно трајање, вечно превирање, вечна промена су одлика тога тока. Поједини облик или стање је само проблесак општега животног тока који се у извесном тренутку осветли да оплоди живот и да после тога опет потоне у општи ток његов; идућом згодом поново ће се јавити, али већ у другом осветљењу, већ са другим назначењем. Ништа се не може ухватити као стално, готово и завршено; све је покретност, кретање, укрштање, преплитање. Сталан је само ток, вечно је само стварање. У стварању је слобода из које извиру свугда нови и непредвидљиви облици и стања. Ништа се не може утврдити, а све се може преживети. Животу нису потребни стални и устаљени облици, круте и мртве вредности, нити живот ствара облике зато да остају и да се сачувају; живот их избацује само зато да се у најширој диференцији развију његове основне снаге и да се омогући што јачи замах животног полета. Сваки облик у животу има само тренутну и пролазну вредност; он служи ослобођењу општег тока живота. Људски дух везује се за њих само доживљајем. Симпатетичним уосећавањем преко доживљаја у општи ток живота човек попуњава свој лични живот снагама општег стваралачког тока, јер тек у њему и јединству с њим осећа своју самосвојну вредност. У доживљају и интимном преживљавању је реалност; непрекидни ток живота је стварност. То је стално бивање, кретање, стварање. Живот даје више него што се може израчунати и, према томе, очекивати. Стварност није никад завршена, никад готова, те не маже имати ни сталан, непроменљив облик, нити се зауставити у непроменљивим, сталним и вечним облицима. Таквим схватањем разлИкује се нова филозофија од старе; схватање стварности је тачка на којој се диаметрално разилазе једна од друге. „Основна разлика је у томе да је стварност за рационализам од вечности готова и савршена, док је прагматизму она још у бивању, и делимично њено формирање очекује се тек у будућности. С једне стране мирује универсум у сигурности, а на другој иде увек за својим авантурама" (Џемс). Покушамо ли приказати стварност према тим филозофијама, добићемо две различите слике. Ту разлику је карактеристично приказао Бергсон говорећи о стварности како је Џемс замишља. „Стварност, каже Бергсон, онаква какву је Џемс види, прераскошна је и чак разметљива. Између те стварности и оне коју реконструишу филозофи, мислим, Џемс би и сам установио исти онај однос који постоји између живота којим живимо свакодневно и живота који нам, увече, на сцени