Просветни гласник

Прелсш у Филозофији

393

приказују глумци. На позорници свако каже колико треба да каже и чини само онолико колико треба да чини; има врло одвојених сцена; комад има почетак, средину, крај; али је све распоређено на најштедљивији начин на свету, са погледом и обзиром на расплет који ће бити срећан или трагичан. А у животу се изговоре гомиле непотребних ствари, чине се гомиле непотребних гесто^а, нема чистих и јасних ситуација; ништа се не дешава тако просто, тако потпуно и савршено, тако лепо како бисмо ми хтели; сцене се уплићу једна у другу; ствари нити почињу нити се свршавају; нема расплета који би потпуно задовољио, нити апсолутно одлучног геста, нити речи које домашују и при којима се остаје: сви су ефекти покварени. Такав је људски живот. А таква је, нема сумње, у ичима Џемсовим, сама стварност у опште". По живот човеков је важно да ли ће стварност бити оваква жива и бујна, или ће бити устаљена и непокретна. Човек не може бити равнодушан према томе да ли је његов лични живот, за који зна да га заиста преживљује, прави живот стварности или само њен привидни и пролазни облик. Да ли је човек у стању да створи у свом животу, својом свесношћу, слободом и стваралачком активношћу, нешто своје; да ли, најзад, може човек у сзоме животу да ухвати интимну везу са животом света и да попуни свој лични живот снагама општег животног тока? Човек се не може задовољити животом који није битан и у којем он не може допринети ништа животу света. Ако стварност није онаква какву му приказује његов непосредни доживљај, одсечена му је веза са непосредним током живота; човек је стављен у положај да живот прохуји поред њега, а он није у стању да иде с њим, него стално изостаје иза њега. Ако и успе да створи нешто, нема вредности, јер живот то дело, као мртво, не прима у себе. Душевни живот човеков одликује се свесношћу, слободом и стваралачким полетом. Да дух човеков живи тим својим особинама, потребно је сазнање да је тај живот не само могућ, него и да га таквог вреди живети. Човеку је потребно знање да му живот не протиче без икакве вредности по живот света; да је и он активни учесник светског бивања; да се значај његовог личног живота одмерава и одређује према тоие колико излази из оквира своје самосвојности и уноси у општи ток стваралачког кретања света и живота. Ако је стварност, дакле битност света и живота, од вечности завршена, готова, савршена, шта може човек да јој дода самосвојношћу свога душевног живота? Човек осећа покретност, вечиту променљивост и сталну стваралачку активност свога душевног живота. Као такав, тај живот не може имати везе са непокретном, савршеном, мртвом стварношћу. На против, стварност схваћена као бивање, као стално изграђивање и вечито попуњавање новим и новим облицима и менама живота, управо мами човека да се унесе што више у њу. Човек јој је ближе, јер је осећа и непосредно