Просветни гласник

Нросветни I ласник

* * * Године 1501 вратис се М. Анђело из Рима у свој родни град Флоренцу. Ту је 1504 год. од једног великог комада мрамора што га је други неки уметник искварио и забацио као неупотребљив, изрезао колосалну статуу Давида. Три велика скулптора флорентинска су клесала у мрамору сваки свога Давида, и то: Донатело, Верокио, и Микел Анђело. И Донателов и Верокиов су врло лепи. Но кад се сравне са Микел Анђеловим Давидом, изгледају као свеће крај сунца. Ви знате за онај осећај и оно расположење кад у пролеће или лети после кише изађете у поље, те почнете да пуните груди ваздухом пуним мириса од пољског цвећа и свеже траве. Ви га дишете и дишете, и никада вам није доста. Тај осећај и то расположење обузима човека пред Микел Анђеловим Давидом. Њега се човек не може нагледати, ни доста науживати радости и сласти лепоте што из њега бије. Пред вама стоји младић. Тело му је дивно. Још дивнији израз лица и држање. Усне су му стиснуте. Поглед је устремио пут злога и мрачнога непријатеља. Ни сенке од збуњености и узрујања нема на њему. Са њега се чита потпуна и јасна свест о страхоти противникове силе и потпун мир што долази од вере у себе и у праведност своје ствари. Давидова статуа је по жељи М. Анђела била постављена на тргу пред РаЈагго уессћш, на месту где пролази највише света. Наместили су је скоро на пут којим се иде, да би се свако пред њом зауставио, и да сваки дан од раног јутра до мрклог мрака виче Флоренци: — Лепога, истина и добро имају већу снагу од свих Голијата, ако ви сами не предате без борбе своје позиције злу и насиљу. Пред крај 1504 године позову Микел Анђела поново у Рим. У то време је био папа Јулије II. Тог је папу особито лепо насликао Рафаел. На слици видимо снажног, лепог старца, велике лубање, испупчена чела, стегиутих усана. Поглед му је дубок, мисаон; уморан је. Све каже да је папа Јулије II много мислио. И на слици је у дубоким мислима. Тај папа је силно волео Италију. Болео га је њен раздор. Желео је да је види уједињену, моћну, на високом степену културе. Како је Јулије II био моћан, енергичан и одлучан, хтео је сам да скупи Италију у једну целину. У томе није узмицао ни пред чим. Кад се јуришало на Болоњу, он је водио војску. Тај старац силна, бујна и велика духа, волео је свога „по духу брата" Микел Анђела, и желео је да генизлни уметник ради само за њега. У свему је излазио М. Анђелу на сусрет, давао му је и прилике и средстава за рад. Заједнички су намислили да још за жива Јулија саграде његову гробницу. Главни део те гробнице имала је бити огромна кула Свешог Ангела. Она је требала бити опасана од доле до горе