Просветни гласник

522

Просветни Гласник

СТИЛСКЕ ФИГУРЕ 1 ) огромаи .:начај Књижевни јвзик, лш како он био развијен и богат, не би фигуративнога Ј иаражанања. никада могао да задовољи све стилске потребе само својим голим средствима, речима и изразилга онако како они просто значе. Књижевни ствараоци су принуђени да најразноврснијим колгбинацијама простих језичних средстава, и у преносном њиховом значењу, створе нове лшгућности да што потпуније и снажније изразе своје побуде. Тај фигуративни начин изражавања је од огромне вредности у књижевном стилу. Он, управо говорећи, оживљава мртво слово. Стилске фигуре дају живост и живописност једноме стилу, и уносе покрет у дело. Оне буде елшцију код читаоца и убрзавају рад његове л\аште. Оне стил колоришу живим, јасним, топлил* бојама, и без њих би свака књижевна творевина остала само један укочен, хладан, безбојан низ речи и реченица. Укратко речено, стилске фигуре су она латентна, али жива снага која, као какав прикривени пулс, чини да осетимо животну вредност једнога дела. Према томе, улога фигура у стилу је прворазредна, и може се рећи да се лепота једнога стила највећим делом крије баш у самил! његовим фигурал\а. Фигуратишш на- Погрешно би било веровати да стилске фигуре имају чин изражанања је првобитни иа- значај вештачкога украса у стилу, сличан украсима тела чнн људскога изражавања. или одела, и да су се у књижевности јавиле у епохама релативнога савршенства, као нешто што су излшслили сами писци. Фигуре не само да нису у литератури доцнијега порекла, већ су, на против, претходиле поезији, и из обичнога говорнога језика тек прешле у књижевност. Студијом примитивнога човека и детета дошло се до закључка да је првобитан начин изражавања, пре но што је говорни језик још и израђен, био чисто фигуративан. У оскудици израза за сваки појам, нарочито апстрактан, прилштивац као и дете, прибегавају фигури, и, подражавањел! гласовшиа у природи, поређењем појмова међусобно, и придавањем особина једнога појма другоме по каквој унутрашњој или спољашној сличности, успевају да изразе оно за шта нелтју још готову реч. Њихова сирова, обилна, неуздржана машта надокнађује им језичну скученост. У примитивнил^ језицима разних црначких и црвенокожних плелгена полинезијских, афричких и америчких, фигуративан начин изражавања је основа сваког саопштавања. Артикулисани говор се, у опште, и развио, из првобитног чисто животињског крика, ономатопејским подражавањем природним звуковима. Тај оскудан први језик је праћен изванредно живом гестикулацијом, која у лшоголге доприноси разул*евању онога што хоће да се каже. Располажући само врло ограниченим ') Део из књиге Основн теорнјг књнжевносшп, која ће ускоро изићи из штампе (Издање „Напредак").