Просветни гласник

Стилске фигуре

523

бројем израза за најконкретније и најобичније представе, примитивац полако почиње, уз гестикулацију, да се служи разним фигуративним комбинацијама тих конкретних израза. За реку ће рећи: „море дете - '; ако прети каква опасност племену, он ће узвикнути: „црни облак се скупља", за појам „закључити мир" он ће наћи овај израз: „закопати томахавк", и т. д. Лична имена ће бити: „црвени медвед", „крваве руке", „варљиви курјак", заљуде; азажене: „бели облак", „северна звезда", „пливајућа дивокоза", и т. д. Код деце се запажа слична појава. Најобичнији начин њихова изражавања је у поређењу, и она ће се, у недоумици, увек послужити описним путем са „као". У својој наивној, али врло живој машти, она ће често доводити у везу предмете најчуднијим асоциацијама. За месец ће рећи да има крила, за снег ће рећи да је шећер, и т. д. једно дете, посматрајући са родитељима огромне, високе и елегантне куле чувене штрасбуршке катедрале, узвикнуло је: „Ала високо лете!" Као што се види из свих ових примера, фигуративан начин изражавања води своје порекло из најранијих времена људскога живота, и последица је психолошке потребе човекове да се што јасније изрази. У колико је човек примитивнији и у колико је развијеност његова језика мања, у толико је та потреба за фигуративним начином изражавања већа. Простонародна литература је у томе погледу изванредно карактеристична, и разне народне умотворине, песме, приче, загонетке, шале, и т. д., препуне су фигура. г.г'нстпо1ш Говорни језик којим се ми данас служимо крије у себи ^"ворном^егшкуГ небројене остатке од тог некадањег фигуративног богатства. Шта више, у говорноме језику се непрестано, само очевидно у далеко мањој мери, стварају нове фигуративне комбинације, које и неосетно добијају вредност утврђених израза. Та појава фигуративног изражавања, нарочито уочљива код простога света као неизбежна психолошка потреба за што јаснијим саопштавањем, оставља виднога трага у говорноме језику, одакле се много шта од тога преноси и у књижевни језик. Врло велики број израза којим се ми данас течно служимо и који су нам сасвим обични, имају чисто фигуративно порекло. Кад се каже „сунце се рађа", никоме и не пада на ум да се у томе изразу крије једна врло стара фигура, коју је какав наш примитивни предак употребио упоређујући ток сунца са људским животом. У изразима „лист хартије", ,,дневни лист", „лист из књиге", и т. д., нико више и не осећа аналогију са „зеленим листом" са дрвета, и ако се она зацело налази у њиховој основи. „Пасти на испиту" каже се исто тако природно као што се каже и „пасти с коња" или „пасти с дрвета". Израз „двокрилна врата" више никоме не изазива представу тице. Ко би помислио да се у тако прозаичном изразу као што је „тече ми плата" крије једна смела аналогија са током реке? И тако даље. Примера има небројено, што