Просветни гласник

524

Просветни Гласник

доказује да би наш језик изгледао врло јадан кад бисмо речима имали да казујемо само оно што оне значе својим основним значењем. Скоро свака реч се да употребити фигуративно на више начина, чиме добија још по два или три, и више, преносних значења. Тако се постиже тај велики резултат да се речником од неколико десетина хиљада речи, као што је случај, на пример, са нашим језиком, могу да изразе стотине хиљада и више појмова. Вредност фигуре Из свега овога се јасно види да стилска фигура води у књижевноме стилу. своје порекло из говорнога језика, и из најранијих времена. У књижевном стилу, према томе, она има да буде исто тако спонтана и неопходна потпора експресији као што је и у говору. Далеко од тога да служи као шарени вештачки украс, она је у ствари неизбежна нужност, изазвана оном истом психолошком потребом за што јаснијим саопштавањем својих побуда коју је некада осећао и примитивац. Само што је у књижевности фигура средство за један виши циљ. Песник се служи фигуром не толико да каже своје основне представе и појмове за које његов језик нема еквиваленте, колико да изрази до крајње могуће мере тананости вредност своје побуде. Ма колико да је данас наш језик развијен и усавршен, његове експресивне моћи нису безграничне. Тамо где престаје могућност изражавања обичним језичним средствима, настаје језик фигура. Оно што није довољно да се искаже само обичним речима у њиховом простом значењу, оно што се управо не да тако изразити, песник покушава да изрази фигурама. Улога фигура је колико у прецизирању смисла, толико, и још више, у потенцирању снаге онога што се казује. Фигуром се јасније и живописније евоцира слика; фигуром се интенсивније и топлије изражава осећај. У једној песми францускога песника Теофила Готјеа (Играчке једне умрле девојчице) овако се описује смрт једне девојчице: Мала Марија је умрла И њен мртвачки ковчег је тако мало дуг Да испод руке која г& односи Изгледа као кутија од виолине. Фигура у последњем стиху изазива једну ванредно конкретну и тачну слику, и никаквим другим начином песник не би могао очитије и живописније, и тако збијено, и са тако мало речи, да нам створи представу о малој мртвој Марији, о њеној величини, о њеном мртвачком одру, и т. д. У исто време, ово поређење са кутијом од виолине је не само адекватно као слика, већ и врло емотивно: кеминовно се доводи у везу јадна мала Марија са нечим тако финим и нежним као што је виолина. Као што се види, једном добром фигуром песник је несумњиво придодао снаге својој експресији, и начинио је јачом како у погледу сликовитости, тако и у погледу емотивности. Фигура је непосредан тумач