Просветни гласник

Стилске фигуре

525

емоције и маште у колико оне измичу могућности да буду потпуно изражене речима у њиховом простом значењу. Топлина и уздрхталост песника у емоцији не може се довољно снажно пренети на читаоца никаквим, ни најбрижљивијим саопштавањем речима, како оне просто значе; нити се тако може оживети пред очима читаочевим сва величина и богатство оне визије коју песникова машта хоће да изазове. То су резултати који се постижу само језиком фигура. Отуда се с правом може рећи да су фигуре оно што у књижевну творевину уноси дах живота. Разуме се да се тај животни дах може осегити само тако ако су фигуре потпуно спонтане, природно изазване на месту где су употребљене, што значи још и то ако су добре, снажне, не обичне, ни свакидашње. Оне треба савршено тачно, и неизвештачено, ма како биле ретке и смеле, да преносе ону вибрацију коју песник није био у стању да каже обичним језичним средствима. Кад се осети да је фигура неприродна, вештачка, чудно нађена, зато што је нарочито тражена, ми остајемо хладни, чак под непријатним утиском, и циљ коме је имала да послужи потпуно је промашен. Класификација Кад се дубље посматрају стилске фигуре, могу се, са фигура. обзиром на њихову спољашну форму, као и са обзиром на побуду која их изазива и на непосредан утисак који оне остављају, уочити међу њима извесне разлике и начинити неколике поделе. Тако је, на пример, најпознатија она старинска, и данас већ изобичајена, класификација на шропе и на фигуре у ужем смислу речи. Тропи би биле оне фигуре где се једном речју у њеном простом значењу хоће да каже нешго друго што је у ма каквој вези по смислу или по сличности са представом коју изазива прва реч. Тако у изразима „сто бајонета" место „сто војника", „дан на смирају " место „дан при крају", „у јесен живота" место „у сшаросши", „лавовсни се бранио" место „јуначш се бранио" итд. имали бисмо тропе. Свака друга фигуративна комбинација где се са више речи, али не у преносном значењу, појачава експресија и оживљује стил, припала би групи фигура у ужем смислу. Тако на пример, у народном стиху где се, ради јачег ефекта, каже овако претеривање: „љуто цвили до неба се чује", читава фигуративна комбинација делује својим основним значењем, не у преносном смислу, и фигура је баш у том необичном, али узбудљивом нагомилавању јаких израза. Према томе, овде бисмо имали један пример за просту фигуру. Али класификација на тропе и на фигуре не може да се прими као задовољавајућа, не само због тога што је извршена по једном чисто формалном, и према томе мање важном мерилу, него и зато што није сигурна. Песници, у тренутку кад су понети снагом свога израза, не труде се много да тачно одреде границе тропима и фигурама у своме стилу. Њихова фигуративна експресија је спонтан израз једне унутрашње потребе, бескрајно веће од обичне жеље за вештачким украсом, и отуда наступају врло