Просветни гласник

526

Просветни Гласник

честа мешања. Многобројни су примери где једна фигуративна комбинација садржи у себи заједничке особине обе групе. Ако се боље расмотри горњи пример за просту фигуру, видеће се да се у њему крије и један троп, у изразу „ љушо цвили", где је реч ,,љуто" очевидно употребљена у преносном значењу. Да бисмо правилно класификовали фигуре књижевнога стила, треба поћи од основних обзира и одређивати им особике према важнијим принципима, За нас није толико значајно како се једна фигура образује, формира, колико је важно под којим условима постаје, каква је потреба изазива, и коме циљу служи. Једном фигуром се нешто снажније изражава, док се другом нешто јасније казује. Постоји битна разлика између ове две врсте фигура. У првом случају је фигура више емошивног порекла, док је у другом она иншелекшуалније природе. У једном случају песник подлеже унутрашњој потреби да што снажније и потпуније изрази емоцију која га покреће. Та је потреба неодољива, и он јој се не може отети, као што и радостан човек не може а да се не смеје, и као што се у болу мора да јаукне. Песник кроз фигуре изражава себе, даје спољашњег израза својим душевним стањима. У другом случају песник је руковођен потребом другог рода; оном истом која гони човека, као друштвено биће, да се што разумљивије и што јасније саопштава са ближњима. Песник је том потребом гоњен више но други људи, из разлога што је његова мисао намењена свима и што сваки треба до краја да је схвати. Да би другима био што приступачнији, схватљивији, јаснији, песник се служи фигурама које тумаче његову мисао. И у једном и у другом случају песник живошћу и богатством своје маште ствара фигуративну експресију, само што основно обележје фигуре према мотиву који лежи у њеном пореклу, може да буде више емотивно или више интелектуално. Ако се посматрају ови чувени стихови великога француског песника Пола Верлена: Плаче нешто у срцу моме Као шшо аада кпша по граду... осетиће се да је фигура у њима чисто емотивна, и да, тако рећи, казује сузу песникову. Машта песникова је, под неодољивом емотивном потребом, довела у везу тужно расположење душе са суморним кишним градским пејзажом, и на тај начин нашла снажнију и потпунију експресију за једну чисту унутрашњу побуду песникову. Очевидно је да у постанку ове фигуре интелектуални напор не игра главну улогу. Међутим, није такав случај у овом другом примеру. Неко је рекао: „Отаџбина је њива на ћојој се неирекидно сејеижње, на којој ми жњемо оно шшо су наши претци сејали, и сејемо оно тто ће наши иотомци жњети."