Просветни гласник

614

Просветни Гласник

и изразе и посгепено се вежбали да се служе њима, било у усменом говору, било када су своје мисли и осећања уносили у књигу. Ми хоћемо да научимо децу у школи да тачно говоре и пишу, а не дајемо им средстава за то. Како је могуће ученику да своју мисао украси лепом речју и заогрне лепом формом, када нема потребних облика и израза за то ? А неоопорно је да му у томе погледу читање треба да пружи највећу помоћ. Ово треба да буде један од првих и најпречих задатака читања. Ради тога при читању чланка у коме се налазе особито лепи изрази и облици, ја се не бих устручавао дати ученицима да препишу читаве одељке, да их по могућству науче на памет и да покушају да их употребе у говору. Без оклевања ја бих нпр. дао да се науче следеће реченице из чланка „Црна Гора": „Уздигоше се у висине у којима кружи њихов краљевски орао; неокаљани ничим, задовољни малим. Никада није туђинска најезда прошла њихове стрме кланце: нога је поклецала и црвеном крвљу обојен полумесец посрћући враћао се из боја; пред њиховим стотинама, хиљаде су погнуто бежале низ литице и кроз долове" (III читанка, стр. 239). Разуме се да оваквом учењу треба да претходи темељно објашњење израза и мисли у дотичном чланку, као и упуство када и у коме се случају у говору можемо послужити овим облицима и изразима. Само се овако мора разумети и испуњавати захтев да се језик учи из и од језика. Код нас је готово занемарена и друга страна при читању: логичко удубљавање у мисли проведене у чланку или у појединим његовим одељцима. Ако се понегде и нешто ради у овоме погледу, то је усамљено, изузетно, тако да то не вреди ни узимати у рачун. Овде се обично употребљује хуеристика, т. ј. наставник питањима тежи да сугерира одговор ученика. И овде треба дати места већој самосталности: ученици треба сами да пронађу зашто је писац одабрао баш тај израз, каква се мисао крије иза њега, или, како би требали да разумемо да је ту други израз или реч употребљена. Тако у чланку „Општа кућа" између осталог стоји: „Та општа се кућа општински и гради, — велики и мали нека на њој ради. — Не жал'те живота, крви и имања, —- да нам наша кућа не буде најмања". Само ове две реченице дају и сувише обилатога материала за расправљање и објашњавање: Шта је песник подразумевао под речју „општа кува" ? Зашто јо тај израз упогребио ? Која би друга реч могла бити употребљена ? Како сви, па и они најмањи, могу узети удела у изградњи опште куће? У чему би нпр. ученици могли ту помоћи? Зашто је потребно жртвовати крв и имање? Је ли та жртва већ принета? Јесу ли жрве искупљене, итд. Но овакав начин обраде изискује и смишљенији план рада, који резултира из општега циља учења језика. Наставник треба да прекине са досадашњим начином предавања, који не даје ничега. Читање тражи и заслужује да му се поклони већа пажња, јер оно припрема основ зе