Просветни гласник

«26

Просветни Гласник

најближе социалном принципу и принципу рада; најдаље школи учења и оној удешеној по индивидуалистичком принципу. Њемачка и Француска средња школа на путу су да се ослободе своје средње школе аутократских времена и назора, јер виде да народ треба раднике, а неће да храни нека виша бића „посвећена идеалима науке и умјетности", неће ради њих да напусти васпитање својих духовних радника и стваратеља науке и умјетности. И ми, заведени од Нијемаца и Француза, зашли смо и даље, јер друштво није надокнадило оно што је школа занемарила; није школом подато знање умјело да изграђује васпитана и образована човјека. Али код нас је овај час нешто још важније: јединствена народна свијесш. Јединствени садржај народног духа мора такођер да буде циљ средње школе и у закону истакнут као такав. Ми имамо тај јединствени садржај. То је опћено наше, посебно од онога што имамо илирског, аварског, цинцарског, турског, арнаутског, бугарског, грчког, латинског, германског, и поради чеса смо један другом чудни, туђи, смијешни, често одвратни; па док то туђе и различито слаби и потамњује оно посебно наше, дотле нема ни осјећаја јединствености нацисналне, а по том ни ваљане везе у једну државну целину. Помањкању достатног броја радника интелектуалаца европске способности, врлине и поузданости, битни је сукривац лоше организирана средња школа. Зато: Нека Министарство Просвете напусти данашњи Нацрт закона, јер још повећава погрешке досадашњих закона. Нека најприје они иителектуалци који су носиоци народног духа, утврде принципе на којима има да буде изграђена средња школа. Да то буде што брже и сигурније, треба судионицима тог рада приказати слични рад интелектуалаца других народа, па средњу школу напредних малих народа, онда енглеску средњу школу, и напокон муку њемачке и француске школе да се ослободе заблуда у које их је турило аутократско друштво, а које хоће да узакони овај Нацрт закона. Главни приговори поради којих је овај Нацрт закона за средње школе као закон непроведив, а камо ли трајан, ови су: 1. Антисоциални, до краја индивидуалистички принцип, који ставља школу искључиво у службу субјективних, аншисоциалних интереса појединца. 2. Неограничена слобода Министра Просвете при отварању и издржавању средњих школа; 3. Што придржава школу аутократски уређеног друштва, и учењем масе градива и класифицирањем знања одбија сиособне и даровише, слаби им и занемарује снагу и сиособност, а повлачи међу интелектуалне раднике несиособне и антисоциалне елементе. 4. Што даје Министру Просвете неограничену власт да одређује циљ школи и наставну основу којом школа тај циљ има да постигне.