Просветни гласник

Књижевни Прилози

745

Лазара до Црног Ђорђа; оне код свих Словена, а нарочито код омладине, побуђују мржњу против Турака, због чега им је Дворска Цензура забранила била штампање. Вук је, каже се даље, покушао да те песме штампа у Будиму у Угарској, али је и ту био исте судбе. Кад је све то видео, Вук оде у Темишвар, а потом у Србију, одакле после неколико месеци поново дође у Беч, па онда одавде оде у Немачку. Овде, у Лајпцигу, умножи број својих песама, и наштампа другу и трећу, па онда и прву књигу. Пошто је у Немачкој пробавио годину дана, где је учио медицину, Вук дође натраг. Али је још из Лајпцига своје књиге послао био Копитару, а затим је, на неки непознати начин, највећи број ове, у Бечу за штампу неодобрене књиге, баш у Беч унео и кодТирке (Васкег бЈгаззе № 762) дао на продају по 5 фор. V/. XV. комад. Један је део ових књига Вук при свом повратку у Беч у фебруару ове — 1824 — године, са собом донео да их продаје у Темишвару, Банату и Срему, а највећи број да растури по Турској, Србији и Граници. Ове песме, које омладина нарочито чита, буне народ и позивају на отпор и освету. Да их Тирка има на продају, писац овог акта зна отуд што је познати Дмитар Шаулић, који је пре три недеље дошао из Трста, купио те песме од Тирке, и што је „извесни Хаџић, јурист у четвртој години овдашњег университета, који обитава у граду... ЛЈ? 824, добио од Тирке таквих књига". По овој достави Дворска Канцеларија је 31 маја писала Полицијској Обер-Дирекцији, препричала јој садржину доставе и тражила дефинитивни извештај. Канцеларија Ревизије Књига 15 јуна одговара Дворској Канцеларији на ово њено питање, па вели укратко: прва и друга књига овог зборника већ су раније биле штамшше у Бечу (где се, ван сумње, мисли на прву и другу Пјесмарицу из 1814 и 1815 године), а од ове треће свеске прошле, 1823, године 10 октобра стигао је Централној Канцеларији један пакет који је био адресован лично Копитару, који није могао унапред знати да ли је у тој књизи баш у свему она, у Бечу за штампање неодобрена садржина. Дворска Канцеларија се није могла задовољити таквим сумарним одговором, па је њен председник, гроф Седлницки, одмах после три дана управио нарочити акат који се тиче Копитара. Гроф ту наводи како је 1821 Вук био поднео цензури рукопис српских народних песама, и како је Копитар био одобрио штампање, али га је виша цензура ускратила; сад је, вели се даље, Вук у Лајпцигу наштампао свој посао, који сепродаје у Бечу преко Тирке. Зато: нека Копитар поднесе извештај како се све то може радити мимо цензуре, и нека се изјасни о садржини свих свезака, а нарочито о садржини треће књиге. На то питање је Копитар одговорио и речито и пространо. Ево шта се може читати у два концепта Копитарева: